Partnerstvo između društvenog i privatnog sektora i društvena odgovornost su teme koje se tek od nedavno pojavljuju u Srbiji.

Privatizacija javnih preduzeća samo je jedan od vidova takvog partnerstva i kao veoma škakljivo pitanje izaziva jake reakcije građana. Ipak, zbog nedostatka adekvatnih zakona i velikih problema pri investiranju u Srbiju, strani partneri se retko inetresuju za naše firme u javnom sektoru.

S druge strane, što se društvene odgovornosti tiče, kompanije u našoj zemlji su je tek relativno nedavno otkrile, i primenjuju samo onaj deo koji se odnosi na korporativnu filantropiju, odnosno sponzorisanje neprofitnih inicijativa, sportskih klubova, bolnica i škola. Koliko se to radi iz altruističkih, a koliko iz marketinških razloga i šta se dogodilo sa ostalim segmentima društvene odgovornosti, koji se odnose na korektne uslove za rad radnika, pokušavamo da istražimo u ovoj emisiji Euroforuma.

Kompanije koje se ponašaju društveno odgovorno u svetu imaju velike prednosti kod svojih klijenata i mušterija. Uobičajena je praksa da se u svetu mnogo slabije jede tuna prilikom čijeg su hvatanja ubijani delfini, ili da se izbegava kafa koja dolazi sa plantaža na kojima su radnici bukvalno u robovlasničkom odnosu sa poslodavcem. U Srbiji se i dalje za društvenu odgovornost smatra samo novac koji firma da ljudima u nevolji. Neven Marinović iz organizacije Smart kolektiv, koja sprovodi kampanju za društvenu odgovornost, smatra da bi firma koja želi da posluje društveno odgovorno prvo trebalo da reši unutrašnje probleme.

Koliko se novac daje u propagandne svrhe, a koliko iz želje da se pomogne, nije toliko važno, smatra Tanja Bjelanović iz BCIF-a. Od kad je ta fondacija ustanovila nagradu za društveno odgovorno poslovanje VIRTUS, 2008. godine, situacija u Srbiji se znatno popravila, kaže naša sagovornica, i napominje da je najvažnija stvar dobro izabrati korisnike sredstava.

Sredstva koja kompanije izdvajaju za građanske inicijative postoje, mada se ponekad čini da su teško dostupna, ili su dostupna samo odabranima. Jedan od razloga za to je i činjenica da ustanove i organizacije kojima treba pomoć ne umeju da je traže na pravi način, kaže Neven Marinović iz Smart kolektiva. Tanja Bjelanović iz BCIF-a objašnjava na koji način treba pristupiti kompanijama i doći do sredstava, koja se nekada ne nude putem konkursa ili javnog poziva.

Iako je ponekad teško pronaći zajedničko jezik sa sponzorsko kompanijom i naći zajedničke interese, brojni primeri u Novom Sadu pokazuju da saradnja ovakve vrste donosi mnogo koristi. Jedan od njih je svakako škola Milan Petrović, koja je uz podršku mnogih preduzeća i pojedinaca uspela da svojim učenicima pruži mnogo više od uobičajene nastave i podrške koja im je potrebna. Direktorka škole, Slavica Marković, kaže da je njima na putu do sredstava mnogo pomoglo stvaranje kluba prijatelja.

Ipak, da bi se do sredstava došlo, važno je znati zbog čega vam ona trebaju i šta želite sa njima da postignete, objašnjava Slavica Marković.

Ono što najviše nedostaje u društveno odgovornom poslovanju firmi je odgovor zajednice na dobre ili loše poteze. Neven Marinović iz Smart kolektiva objašnjava da građani, svaki put kada nešto kupe, čine izbor i podržavaju neku kompaniju, što se često gubi iz vida.

Građani Pančeva se bore protiv zagađivača njihove okoline predstavlja jedan vid društveno neodgovornog poslovanja.  Mladi u Somboru imaju mnogo ideja i akcija, ali se podrška koju dobijaju uglavnom svodi na sredstva iz gradske kase ili projekete koje finasira Republika ili Pokrajina. Privatni sektor još uvek ne pokazuje interesa za ovakvu vrstu društveno odgovornog poslovanja.

Javno privatno partnerstvo u Srbiji nije uobičajeno, a u Zrenjaninu još nema primera koji bi mogli da pokažu građanima kako funkcioniše. U Vrbasu je dijalog između javnog i privatnog sektora u povoju, a prvi rezultati tek treba da se vide.

Klub privrednika Rume pokušava da poveže firme i zajednicu, kako bi se radilo na zaštiti životne sredine i podržale manifestacije u Rumi.

Poslušajte emisiju ovde