U Srbiji ne postoji jasna strategija za sprovođenje stavki neophodnih za značajniji doprinos očuvanju životne sredine, pre svega zato što fabrike i drugi zagađivači rade sa zastarelom tehnologijom.

Za unapređivanje ovih tehnologija nema novca, ali ni volje da se materijalna sredstva kojima zagađivači raspolažu utroše na unapređivanje ekoloških kapaciteta. Često se vlasnicima fabrika više isplati da plate milionske kazne u dinarima, nego da ugrade zaštitnu opremu koja bi ih koštala više desetina miliona evra. Uz to, pare koje inspekcija uzme preko kazni ne idu u rešavanje nekih ekoloških problema, već idu na plate u državne institucije. Predsednik nevladine organizacije za zaštitu životne sredine, "Zeleni skok", Marinko Velimir kaže da je glavni problem to što inspekcije ne smeju da kažu koliko je stvarno zagađenje jer je to teže dokazivo.

"Oni se vade na neko "obrtanje vode" i samoprečišćavanje na taj način. Obrtanje vode je zamena toplog sloja vode sa površine sa hladnijom koja se nalazi dublje. Opšte je poznata činjenica da u toploj vodi ima manje kiseonika nego u hladnoj i na taj način živi organizmi teže preživljavaju u toplim vodama", navodi Velimir.

U pokrajinskom sekretarijatu za zaštitu životne sredine kažu da njihovi inspektori pre nastoje da upozore vlasnike proizvodnih pogona da ugrade filtere nego da zatvore fabriku. Ukoliko bi zatvorili neko postorojenje, puno ljudi bi ostalo bez posla. Uz to, veoma je teško modernizovati fabriku od pre dvadeset godina do te mere da ona ne ispušta nikakve štetne materije. Zbog toga se vlasnicima fabrika nude brojne subvencije, što na pokrajinskom i republičkom nivou, tako i preko evropskih fondova. Velimir kaže da često vlasnici fabrika iz opravdanih ili neopravdanih razloga neće da ugrade zaštitne filtere.

"Postoje opravdani i neopravdani razlozi. Neopravdan razlog je užasna neogranizacija u okviru samih preduzeća, jer su to poslovi koji se rade sa minimunom ljudstva. Opravdani razlog bi bio nedostatak finansijskih sredstava i postrojenja poput onih koji postoje u Evropi. Ovo je, nažalost, bitan faktor jer to ne može da se gradi šta god, već to mora biti prema visokim standardima koje propisuje EU", kaže ovaj eko aktivista.

Primeri zagađenja koje svi Novosađani mogu da vide su vojvođanske reke i kanali koji protiču kroz naš grad. Dunav skoro celim svojim tokom pripada zemljama koje su članice Evropske unije koje imaju poprilično uređene sisteme za prečišćavanje otpadnih voda. Međutim, Dunav prolazi i kroz našu zemlju koja još uvek nije rešila pitanje njegovom zagađenja. Pitali smo pojedine Novosađane koliko je prema njihovom mišljenju Dunav prljav.

"Ja sam odavno odustao od kupanja na Štrandu. Prljavo je, smrdi i vrlo je očigledno da se celokupna evropska industrija izlila u moju reku. Pa zar u fekalijama da se brčkam?", pita se jedan mlađi sugrađanin.

Ipak, prema zvaničnim podacima, Srbija je najveći zagađivač Dunava u odnosu na evropske zemlje koje se nalaze uzvodno od nas. Naša zemlja nema razvijen sistem za prečišćavanje otpadnih voda, zbog čega se sav otpad iz kanlizacije izručuje direktno u Dunav. Uz to, fabrike nemaju instalirane filtere a poljoprivredna dobra svoj otpad takođe ubacuju u reku. Uprkos svemu tome, sekretar za Zaštitu životne sredine, Slobodan Puzović, tvrdi da je situacija bolja u odnosu na pre trideset godina.

"To nisu neki veliki, značajni pomaci napred, ali je kvalitet vode bolji, pre svega zbog toga što se u uzvodnim zemljama od Srbije, primenjuju visoki evropski standardi kada je u pitanju kvalitet voda u Dunavu. Evropski standardi su izuzetno visoki i nema ozbiljnijih zagađivača uzvodno od nas. Uz to, Dunav je reka sa velikom moći samoprećišćavanja, i kod nas dolazi sve kvalitetnija i kvalitetnija voda", navodi Puzović.

Na evropskom nivou trenutno se dosta pominje dunavska strategija koja između ostalog buhvata i razvoj rečnog turizma, razvoj saobraćaja, proizvodnju zdrave hrane, i drugo. Važan deo te strategije je očuvanje kvaliteta vode i smanjenje zagađenja.

Prema rečima našeg sagovornika, grad Novi Sad neće dobiti kolektor za otpadne vode u ovoj godini. Osnovni razlog je što Pokrajina za to nema para. Puzović kaže da su svi projekti koji se tiču sanacije hronično zagađenih područja izuzeno skupi.

"To su posledice višedecenijskog nemara i neadekvatnog ophođenja prema životnoj sredini, kada se mislilo da priroda i Dunav mogu da prime bilo šta i u neograničenim količinama. To vreme je prošlo, sad smo se osvestili i shvatili da to nije baš tako, i da svoju okolinu moramo da čuvamo. Međutim, sada moramo da platimo cenu višedecenijskog nemara. U pitanju su izuzetno skupi projekti i to je možda jedan od razloga što još nismo rešili pitanje centralnog postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Novom Sadu", kaže Puzović.

Sličan slučaj, samo po zdravlje ljudi i čistoću okoline drastičniji primer je slučaj Velikiog bačkog kanala koji spada u hronično zagađene vode. Još 2008. je najavljeno da će u roku od dve godine on biti sređen, ali je to, prema Puzovićevim rečima, omela ekonomska kriza.

Fabrike i drugi zagađivači mogu izmeniti svoje regulative i smanjiti emisiju opasnih materija vazduh i vodu, ali veliki problem za sprovođenje korenitih ekoloških reformi je neinformisanost građana o tome šta konkretno mogu sami da urade za poboljšanje kvaliteta svoje životne sredine. Takođe, Javno komunalno preduzeće "Čistoća" najavilo je korišćenje energije iz otpadnih materija, čime bi se značajno smanjilo zagađenje. Prema rečima direktora ovog preduzeća, Dalibora Novakovića, na taj način bi se ujedno i oslobodili kapaciteti za smeštanje otpada na novosadskoj deponiji, a i dobila jeftina i eko frendli energija.

"To je u Evropi vrlo prihvaćena tehnologija, a Novi Sad bi bio pionir u toj oblasti što se Srbije tiče. Da bi takav sistem zaživeo, neophodna je politička volja i puno sredstava, ali je to projekat koji je vrlo isplativ, jer se radi o jeftinoj energiji koja bi se sama isplatila u kratkom roku", kaže Novaković.

Bilo kako bilo, ekološka situacija u Novom Sadu evidentno nije dobra, a da bi se išta promenilo, potrebne su korenite promene u procesu industrijske obrade, ali i svesti građana. Ovo potonje je proces na kom bi se aktivno trebalo raditi godinama, a da li je već kasno, ostaje da se vidi. (Miodrag Sovilj)

Poslušajte emisiju