Kanada više ni najkvalifikovanije ne prima lako

- Sada to više nije tako, ni za one najkvalifikovanije Kanada više ne prostire crveni tepih - kaže u intervjuu za Politiku profesorka na Jork univerzitetu u Torontu dr Jelena Žikić koja je svoju univerzitetsku i naučnu karijeru posvetila izučavanju integracije kvalifikovanih imigranata.

U Kanadu je došla sa roditeljima 1989. godine, kada je imala petnaest godina. Još pre svih ratova i velikih kriza u bivšoj Jugoslaviji, prisustvovala je masovnom dolasku mladih profesionalaca iz njene zemlje koji su se zavisno od profesije lakše ili teže uklapali u kanadsko društvo. Danas kao stručnjak za imigrante i njihovu integraciju drži predavanja na Starom kontinentu, a nedavno je u Berlinu prenosila iskustva iz Kanade na koju se u Evropi gleda kao na uzornu državu kada je reč o mogućnostima došljaka da nastave svoju profesionalnu karijeru, tamo gde su je prekinuli kad su rešili da odu iz svoje zemlje.

- Kanada jeste poznata kao zemlja koja je do detalja organizovala sve korake u socijalnoj integraciji, kako bi imigrantima olakšala život u novoj zemlji. Ove godine međutim doneti su zakoni kojim se bitno menja dosadašnja praksa. Imigranti iz celog sveta od januara više ne mogu da dobiju useljeničku vizu ni u Kanadi ukoliko se prethodno ne utvrdi da li za tu osobu ima posla. To je tek počelo i o tome se sada dosta debatuje u Kanadi. Pre je bilo dovoljno da osoba koja želi da se useli dobije određeni broj poena na osnovu školske spreme, godina i porodičnih prilika i podrazumevalo se da će, kada dođe u novu zemlju uspeti da nađe i posao. Sada je neophodno pronaći firmu koja će budućem useljeniku garantovati posao - navodi Žikićka.  

Ona dodaje da je postalo mnogo teže dobiti i dozvolu za spajanje porodica, pa je mnogo teže da se nečija majka ili sestra pridruži svojoj porodici u Kanadi. Državljanstvo je takođe teže dobiti, na testu znanja engleskog jezika i poznavanja kanadskog sistema sve se češće pada.

- Srbija i ostale zemlje su izvozile mozgove, Kanada ih je prihvatala oberučke. I u Kanadi se dešava da kvalifikovani ljudi ne mogu da rade u svojoj profesiji pogotovo ako su došli u poznijim godinama pa nisu imali ni vremena ni novca da polože sve dopunske ispite. Najteže je lekarima koji su završili medicinu van Kanade, oni moraju čitav fakultet da polože ispočetka. Nije lako ni profesorima ni pravnicima, praktično oni najčešće menjaju potpuno svoju profesiju i zapošljavaju se na mestima sa nižim kvalifikacijama. Samo određenim regionima potrebna su određena zanimanja i tu još uvek dolaze ljudi iz naših krajeva. Ali onakvi migracioni talasi koji su tokom ratova zapljusnuli Kanadu, više ne postoje. Sama činjenica da u Ambasadi Kanade u Beogradu, više ne možete dobiti vizu, već sve ide preko Beča, dovoljno govori koliko je komplikovano stići do Toronta, makar i u posetu - priča ova doktorka.

Kaže da je i ona doživela neprijatno iskustvo kada su deportovali dadilju koja je čuvala njenog sina.

- Vodim računa o tome da deca dobro govore srpski i španski, pošto je moj suprug Venecuelanac i zato ih ne dajem pre škole u engleska obdaništa. Deportovali su je posle osam godina života u Kanadi. Pokrenula sam celu proceduru da je vrate. Naučila je engleski, ali je pala na testu, jer su joj dali da pročita uputstvo za neki lek. To ni čovek koji je učio školu u Kanadi ne bi baš umeo. Odbili su je da dođe ponovo u Kanadu. Ona je znači imala posao kod nas i garanciju da ćemo imati para da je plaćamo. Ipak je odbijena, jer navodno mora da zna i medicinske izraze ako bude primorana da čuvajući decu, poziva hitnu pomoć.