Trojka Ljubica Gojgić - Nataša Odalović - Jugoslav Ćosić (B 92) održavaju visok tonus i kvalitet televizijskog razgovora, sa (gotovo) dnevnim povodom i aktuelnošću. Dakako, nekada su rezultati njihovog profesionalnog angažmana veći, nekada nešto manji. Za dobar, gledljv, uzbudljiv i poučan (za gledaoce, naravski) razgovor je, baš kao i za tango, potrebno - dvoje. Dve osobe, preciznije. Intevju, kako to naročito latinski koren te engleske reči, ne samo da sugeriše, već i diretktno upućuje je - "inter"! Između, dakle. I pitač i pitani imaju jednaku odgovornost za kvalitet razgovora.
Ko to ne razume, uzalud mu posla.

Osciliranje najčeće perpoznajem kod Odalovićeve. Ove sedmice, imala je, recimo, razgovor i sa istoričarkom Brankom Prpa (nikada i nikako Prpom!) koji je bio primer svekolike izuzetnosti. Demonstracija znanja i elokventnosti. Mali velilki čas iz nacionalne istorije i zabluda koje je, vekovima, prate.
Ali je i autorka emisije "Hoću da znam" razgovarla i sa "bivšom Majom" Gojković, lokalnom političarkom, i tom prilikom pokazala neočekivanu neobaveštenost, dozu snishodljivosti za gošću koja vređa - posebno one gledaoce, bolje upoznate sa likom i delom M.G. - i time, emisiju dovela do ivice, snošljivosti.

Kako god, uz konstantne uspone i povremene padove, narečena trojka i dalje drži veoma visoko lestvicu kvaliteta, ispod koje, bez ikakvih problema, retka konkurencija protrčava, poput dečurlije u starostavnoj igri, "laste prolaste"... Ta retka konkurencija, da pojasnim, zaostaje za intervjuerima sa B92, ili zbog neatraktivne, potpuno prevaziđene tehnike razgovaranja, posebno sa društvno-politički visoko pozicioniranim gostima, ili, meni se bar tako čini, zbog sve vreme podignute "ručne kočnice" koja je u rukama nekog moćnika, udobno smeštenog u kabinet izvan i iznad studija, gde se razgovor obavlja (RTS). Ili se, uz nesumnjivi, ali očito uzaludan trud intevjuera, takve emisije pripremaju i emituju u (samo)ponižavajuće slabo gledanoj i kod gledalaca, sada već decenijama, necenjenoj televizijskoj stanici (RTV).

Ostali su, na žalost, eliminisani iz videokruga mog interesovanja. Jednostavno, kod ovolike ponude belosvetskih majstora, posebno u dişciplini "jedan-na-jedan" koje svakodnevno srećem na meniju svog kablovskog provajdera, nemam ni vremena, a naročito ne srtpljena, da gledam domaće diletante u neuspešnim pokušajima osvajanja televizijskog znanja i umeća.