Jesenji i zimski dani prolaze i u znaku svadbi i (pro)slava. I raznoraznih nagrađivanja, pritom. Mnogi su srpski gradovi, dan kada su oslobođeni od okupatora u drugoj velikoj vojni, odabrali  za svoj praznik, što je, gotovo bez izuzetka, i lepa prilika za nagrađivanje, po raznim kriterijumima, sugrađana od imena i dela. Novi Sad je retki, ako ne i jedini izuzetak: dva dana grada, nekoliko nagrada tim povodima, upriličenih.

Pre četrnaest godina, uz praznični 23. okobar, važeći Dan oslobođenja, tadašnja gradska vlast, takozvana opoziciona  (čiji sam deo, manje spletom neočekivanih okolnosti, a više sopstvenom lošom procenom, i sam izvesno vreme, bio) je, dakle, odlučila da se ubuduće praznuje i prvi februar, dan kada su 1748. višenacionalni i mnogokonfesionalni žitelji na levoj strani Dunava, a naspram varadinske utvrde, od imperatorke Marije Terezije, otkupili pravo da budu slobodni građani, slobodne novosadske varoši. Uzgred, sećam se histerije naših političkih oponenata, danas gorljvih zagovornika Evope i regionalizacije otadžbine nam, kako su, samo pri pomenu prvog februara, dobijali verbalnu gorušicu i belo pranje. O tempora, o mores - mora da su baš tako, svoje aktuelnosti, komentarisali naši učeni, novosadski pretci.

Da se vratim prvom februarskom danu i istoimenoj nagradi. Prvih nekoliko laureata, odista behu ličnosti vredne svakog poštovanja. A, onda su, kako to po nesreći biva, stvar u svoje ruke uzeli lokalni političari i njihovi čauši, te su se u tužnom nizu, smenjivali i likovi čija, ni šira rodbina, ne zna da su se bavili onim, za šta su bili nagrađeni.

E, prošle sedmice, Golubica (simbol grada i nagrade) se vratila kući. Pravo u ruke doktora Dušana Popova, legendarnog publiciste, prvog urednika, nekada moćne i prestižne Televizije Novi Sad, dugogodišnjeg sekretara Matice Srpske, čoveka koji je, bezmalo sam, priredio i objavio tridestotomnu enciklopediju Novog Sada. Ne znam ima li još grada na Kugli, koji ima svoju enciklopediju? To nije samo dosadni azbučnik ljudi, događanja, pojava i običaja novosadskih, već je reč o prvorazrednom novinarskom štivu.

Gledam Dušana kako na lokalnoj televiziji, uz ostalo, nepretenciozno priča i o svojim televizijskim danima i ljudima kojima je rukovodio. Veliku većinu njih, što je bila dodatna odgovornost, je sam za taj posao, odabrao. Da, posle svega, može se tvrditi a je to bila svojevrsna akademija televizijskih nauka! Naočito u poređenju sa onima, sve gorim i gorim, koji su docnije, u talasima, u tu kuću dolazili. Sunovrat traje.

Kako god, srećna ti Golubica, učitelju! Zaslužio si je davno, ali eto...