Teror srpskih sportista ne posustaje: teniske reprezentativke, bez odsutne Ane Ivanović i Jelene Janković (drugog dana okršaja), pobedom nad Belgijom, plasirale su se u polufinale Fed kupa, svrstavši se tako, neformalno makar, među četiri najbolje selekcije na Kugli. Fantastično! Činilo se da - nakon nerešenog ishoda u subotu, u hladnjikavoj hali u belgijskoj varoši Šarloa, i odluke selektora Vraneša da Jankovićeva zbog povrede ne nastupi u nedelju - naše tinejdžerke Bojana Jovanovski i Aleksandrara Krunić, nemaju nikave šanse da dobiju preostale susrete i, znači, ceo meč.

A, onda, smo sve videli  u sedmočasovnom prenosu na RTS. Ma, bravo devojke srca lavljega!

Sada ih, nadam se u kompletnom sastavu, čeka Moskva u polufinalu. Pazite, među tristotine rangiranih teniserki na zvaničnoj listi svetskih profesionalki, ima više Ruskinja (30!) nego devojaka koje se u Srbiji ozbiljno bave tim sportom; u samoj Moskvi ima više teniskih terena nego u Srbiji registrovanih seniorki! Ove napomene, tek poređenja radi, ne bih li, verujem plastičino, ilustrovao ko je ko i šta je šta, danas u svetskom tenisu.

I? Sve je moguće sa ovim devojkama. Čekamo april.

Teško smo međutim "oslabljeni" u tom čekanju. Jer je gospođa Snežana Samardžić Marković, aktulena ministaka sporta, izabrana za direktorku direktorata za demokratiju u Savetu Evrope. Ma, još jedno veliko bravo za kadrovnike u našoj diplomatiji. Koga i čega sve nije bilo - u poslednjoj deceniji i malo kusur - u toj, nekada cenjenoj, profesiji. Tako da je, naravski, i dalje sve super... Srećno!
Uz ucveljene sportiste, ubeđen sam da crni flor, ovih dana, nose i neki novinari.

Ta gospa, bezbroj puta u medijima (bez stvarnog razloga i povoda), sa onolikim joj milim i dragim žurnalistima, oprostila se samo šunjavim tekstićem. Kao, sprema sa za novu, važnu, odgovornu funkciju, dužnost, i, tras - saopštenje!
Ostaje nam da se sa setom i  nostolgijom, prisećamo stotine gospođinih uslikavanja u raznim reprezentativnim dresovima po mnogobrojnim meridijanima, silnih egzaltiranih grljenja i ljubljenja sa našim najboljim sportistima, njenih srceparajućih telegrama-čestitki, dočeka na aerodromima, recimo, odbojkaša, a pritom, pozdravljanja košarkaša, pa, onako usput, i bavljenja protokolom na licu mesta, u smislu ko će kada i koliko govoriti... i sve to isključivo zbog lične i stranačke promocije. Jevtino.

Tako nam i treba. Jesmo li, makar, nešto i naučili?