Trebalo je da mediji na naslovne strane stave "slučaj Bajford", pa da država reaguje ispravljajući nepravdu koju je učinila režiseru najboljeg školskog programa koji je Srbija ikada imala.

Udruženje dramskih umetnika Srbije podnelo je dokaze o radu Timotija Džona Bajforda zaposlenima u Fondu PIO, koji očigledno nisu gledali "Neven", "Poletarac" i "Metlu bez drške", te će čuveni režiser koji je zadužio Srbiju svojim umetničkim radom dobiti bar neko zadovoljenje ostvarivanjem prava na penziju, što do sada nije bilo moguće jer je doskora bio bez srpskog državljanstva i bez uplaćenog staža.

Kada život zatvori vrata, otvori prozor, kaže narodna poslovica, što se potvrdilo i u Bajfordovom slučaju. Njegova matična kuća, kao i prošle godine, predložiće ga za dobijanje "nacionalne penzije", a u međuvremenu, postavljen je za savetnika urednika Redakcije dečjeg i školskog programa, gde će predlagati emisije za decu na RTS-u.

Ugovor je potpisan uz osmeh i rukovanje, a mi smo, ne želeći da kvarimo lep kraj jedne ružne priče, spremni da zažmurimo na pitanje da li se ovde radi o marketinškom potezu čelnika RTS-a i skupljanju poena ili je u pitanju istinska želja da se popravi stanje u sektoru dečijeg i školskog programa koji je na najnižim granama ikada.

I zaista, koliko nas interesuje pitanje šta će "čika Timoti" uspeti da uradi od žabokrečine i beznađa u kojem se nalaze dečiji i školski program, toliko nas interesuje kako smo uopšte dospeli u situaciju da od kvalitetnog obrazovnog i zabavnog programa za decu, koje su otkupljivale mnoge strane televizije a njihovi autori ubirali prestižne nagrade, spadnemo na "Očajne domaćice" u udarnom prepodnevnom terminu, u kojem su se nekad emitovali "Opstanak", "Poletarac" ili "Posle dvehiljadite".

Čak i u ona davna vremena pre kablovske televizije i sa samo dva programa, dečiji, školski i obrazovni program imao je važno mesto u dnevnoj satnici. Sve je počinjalo rano ujutru emisijama iz školskog programa TV Zagreb, a nastavljalo se domaćim i stranim obrazovnim emisijama, za razne uzraste. Predškolci su uživali uz "Kockicu", a program za školarce bio je usklađen sa nastavnim planom i progamom, pa je u nekim školama umesto nastavnika čas držao Dejvid Belami. Matematički problemi, muke sa gramatikom, čas engleskog, istorije, fizike i biologije bile su redovne televizijske teme, a crtani filmovi bili su dozirani i obično su označavali da je vreme za spavanje.

Sunovrat porodičnih vrednosti i pad ekonomske moći društva najpre je žrtve našao u najmlađima. Kako se struktura stanovništva menjala, tako se program RTS-a i drugih srpskih televizija prilagođavao onima koji su ga najviše gledali. Dece je sve manje, a specijalizovanih dečijih kanala i beskrajnih crtaća sve više, te su se naše televizije okrenule novoj ciljnoj grupi – penzionerima i nezaposlenima, kojima su ponudile beskrajne prenose sednica Skupštine, začinjene reprizama domaćih serija ili nekim od latinoameričkih sapunica.

Od obrazovnog programa danas nije ostalo skoro ništa, što je sasvim u skladu sa sunovratom kvaliteta i značaja obrazovanja u Srbiji. Deca su se okrenula novim medijima, a loše kvazidečije emisije, pune kreštanja, blještanja i čitanja naziva sponzora nemaju čime da zainteresuju najmlađe, pa su nam dečiji programi puni stranih crtanih filmova i serija koji služe samo za zabavu.
Imamo li čemu da se nadamo pokazaće se već u septembru, kada se očekuju i prvi rezultati saradnje Bajforda i RTS-a, a nama ostaje da se nadamo da će se stvari u društvu, kad su deca i obrazovanje u pitanju, pokrenuti s mrtve tačke. Pa možda tim putem pođu i prosvetari.