Priznajem, vrele letnje noći ubijam serijama. Ne biram, samo da su kriminalističke, advokatske uili doktorske, da "rade" na principu rešavanja problema. Volim da pogledam sve CSI-jeve, ne mrštim se na prikaze telesa u  "Kostima", sviđa mi se sarkazam doktora Hausa, navijam za članove NCIS-a, zavirujem u "Kriminalne umove", dopada mi se poluistinita priča "Medijuma", potajno uzdišem za Mekdrimijem, a namigujem na Mekstimija iz "Uvoda u anatomiju", maštam da me Majkl Liri s ekipom vatrogasaca izvadi iz neke plamene stihije… da ne nabrajam sad, shvatate me.

Šta povezuje ove serije, toliko popularne u svetu poslednje decenije? Odgovor nije teško pronaći, čak i kada dolazi iz mrske nam (voljene, po potrebi) Amerike. Sve one zasnivaju se na na podršci društvenom sistemu čija su umivena slika i prilika i razvijanju poverenja u snage reda i zakona. U borbi da pokaže i dokaže Amerima da žive u najboljoj državi na svetu producentima novčano zdušno pomaže i država, pa nisu retke takozvane "patriotske epizode", kojima se veliča društveno ustrojstvo, savetuje ponašanje u trenucima krize i agituje za priključivanje vojnim i policijskim snagama.

Doktorske serije prikazuju borbu medicinara za svakog pacijenta, u kojoj često i sami polože živote (a bogami, padne i koja scena vrućeg seksa na dežurstvu, čisto da ne zaboravimo da je to Holivud). Advokati ginu da iz zatvora oslobode višestruke ubice, forenzičari od dlake u jajetu uz pomoć preskupe opreme reše ubistvo decenije, antropolozi na osnovu zubića pronađu devojku otetu pre deceniju i po, policajci bez primene sile uhapse šerifa, gradonačelnikovog zamenika i direktora nekog sektora CIE, javni tužioci bez mane i straha podižu optužnice protiv međunarodnih korporacija. Iluzija? Možda.

Ipak, iako ove scene deluju nerealno, naročito iz našeg ugla, mora se priznati da nam sve više nameću određeni način razmišljanja, koji vodi ka želji da promenimo svet oko sebe i utičemo na one koji su tu da nas zaštite - zahtevanjem poštovanja pojedinca koji ih plaća, primene zakona i poštovanja vladavine prava.
Da ne pričam koješta, pokazuju i primeri glumaca u ovim serijama, naročito onih koji su više godina angažovani na istim ulogama, pa vremenom postaju zagovornici načina života koji odslikavaju u seriji: tako je ekipa njujorškog CSI-ja poznata po patriotskim izlivima, novčanim i aktivističkim, dok su glumci "Zakona i reda: Odeljenje za posebne žrtve" osnovali sopstveno udruženje za zaštitu socijalno ugroženih osoba, a ima tu i raznih glumačkih udruženja za pomoć bolesnima ili borbu za promenu nekih zakona vezanih za zdravlje, jednakost, ljudska prava i slobodu.

Ne čudi zato što i mi, svetlosnim godinama udaljeni od snaga reda i zakona koji se drže pravila kao pijan plota, maštamo o tome da živimo u slično uređenom svetu, gde doktor neće tražiti evriće da vas stavi na vrh operacione liste, ni policajac okretati glavu kad naiđe baja u crnom džipu koji levom rukom telefonira, a desnom pritiska sirenu dok vozi sto na sat u gradu; gde sudija neće donositi presude ispod zakonskog minimuma, a advokat nsmerno izgubiti vaš slučaj jer ga je podmitila protivnička strana.

Lepo je maštati o tome da je pravda dostižna i ista za sve, pa u to ime trpimo i scene odlazaka "naših momaka koji nas brane na iračkom frontu" i uvek iste slike ruskih mafijaša, muslimanskih terorista i američkih heroja.
Uostalom, holivudski stereotipi se nekako i progutaju, srpska nepravda sve teže.