Kada se u kući stvari uporno trpaju pod tepih, usele se miševi, bubašvabe i mravi, tepih se izronca, a ukućani napuste brod koji tone. Ili nabave usisivač i krenu u akciju.

Upravo se u ovakvoj situaciji nalaze mediji i njihova regulatorna tela u Srbiji, razapeti između želje za dobrom zaradom i dosledne primene zakona koje im nameće sve uzburkanije javno mnjenje i članovi Evropske radiodifuzne unije, čija je Srbija član i obveznica.

Sve je očiglednije da Predstavnici Evropske zajednice, koji su na poziv Ministarstva kulture napravili Medijsku strategiju, bili u pravu u mnogim stavkama. Oni su, naime, u svom predlogu analizirali položaj i ulogu medija u Srbiji, poredeći je sa zemljama u okruženju, zemljama s kojima imaju zajedničku istoriju  i onima slične veličine i sociodemografskog sastava, zaključujući da je medijska slika očajna između ostalog i zato što televizija, radio stanica i novina ima i previše, te je kvalitet ponuđenog srozan do granica neprihvatljivog.

U slučaju televizija, prema mišljenju evropskih stručnjaka, davanje nacionalne frekvencije za šest televizija, uz jedan javni servis potpuni promašaj, te da je za zadovoljenje potreba šest miliona gledalaca dovoljna nacionalna dozvola za jednu komercijalnu televiziju i javni servis. Ostali bi morali da se posluže lokalnim mrežama, kablovskim sistemom i satelitom, što bi smanjilo davanja iz budžeta i iskristalisalo televizije sa visokim standardima koje zahteva nacionalna frekvencija i one koje se ne libe ničega u potrazi za visokom gledanošću i dobrom zaradom.

Posle simultanog doticanja moralnog dna koje su nam omogućile dve "nacionalne" televizije – Pink i Hepi, Republička radiodifuzna agencija, uz blagoslov Ministarstva kulture odlučila je da pokuša da uvede makar malo reda u medijski haos, objavljujući novo obavezujuće uputstvo za ponašanje emitera, uz nadu da će Skupština Srbije uskoro glasati o predlogu izmena Zakona o radiodifuziji, koji bi ovom regulatornom telu dao pravo da direktno novčano i zabranom emitovanja kažnjava "neposlušne" televizije.

Kao i sva polurešenja, i ovo uputstvo neće suštinski promeniti stvari. Jer, obaveza dvominutnog odloženog prenosa, što je najvažnija stavka u ovom uputstvu, samo je šminkanje snajke u prljavim gaćama. Problem emitovanja programa koji ne zadovoljava kriterijume koje nameće nacionalna frekvencija i dalje ostaje. Neprihvatljivo je da država Srbija davanjem dozvole i obezbeđivanjem tehničkih uslova za emitovanje na svojoj teritoriji daje kredibilitet televizijama u kojima su psovke, svađe, maltretiranja i tuče najblistaviji trenuci i osnova programa. Pitanje treba li ukinuti takvu vrstu programa postavlja se upravo iz nemoći da se problem zaista i reši – a suština je u ukidanju nacionalnih frekvencija i razdvajanju "rijaliti televizija" od onih običnih.
Tako bi "Veliki brat televizije" morale da se usmere na kablovske sisteme i satelitsko emitovanje, a šansa za razvoj bila bi u uvođenju digitalnog emitovanja programa, što bi na kraju dovelo do toga da se njihovi paketi posebno plaćaju. Pa ako je seks u kupatilu polupoznatog polusveta vredan gledanja, zavucite ruke u džep i platite pa se klatite.

Dok se ovo ne desi, toplo preporučujem obilato korišćenje crvenog dugmeta na daljinskom upravljaču.