Najčešći prekršaj je, očekivano, dužina trajanja reklamnih blokova. Prema zakonu, komercijalne televizije na sat vremena emitovanog programa mogu da imaju najviše 12 minuta reklama, a svi znamo šta sve možemo da poradimo po kući dok traju reklame. Osim što „reklame služe da piškiš ako ti se piški“, kako je rekao jedan mališan u „Kefalici“, u reklamnim pauzama na našim televizijama može se večerati, izvesti kuče, izdinstati luk za sutrašnji paprikaš, oprati kosu s feniranjem, dogovoriti telefonom za vikend izlazak, gađati tanjirima od zagorele večere, šmeknuti komšinica koja širi veš ...

Najgora je televizija koja je u najvećoj medijskoj ekspanziji: PRva TV prekršila je Zakon 539 puta, što bi u proseku bilo tri puta dnevno. Sledi je Radio televizija Srbije sa 405 prekršaja, a bronzu je osvojila B92 sa 338 kršenja Zakona. Treće mesto za dlaku je izmaklo Pinku, koji je za prvih šest meseci ove godine napravio 315 prekršaja, dok su ostale televizije u znatnom zaostatku, da li zbog manjka oglašivača ili zbog straha od kazni, ne zna se.

A da nemaju čega da se plaše pokazuju i aktivnosti RRA i sudova: RRA je, naime, ovlašćen da piše prijave, ali ne i da izriče kazne, a sudovi imaju važnija posla od naplaćivanja kazni televizijama, jer im prošle godine nisu uzeli ni dinara.

Nedavno se oglasila i Republička agencija za telekomunikacije koja je, posle niza prijava građana na previše glasne reklame, izmerila jačinu i utvrdila da sve televizije Zakon krše u manjoj ili većoj meri. Ratel zahteva od odgovornih u televizijama s nacionalnom frekvencijom da smanje jačinu emitovanja reklama jer se njihova glasnoća drastično razlikuje u odnosu na glasnoću ostatka programa. Maksimalna dozvoljena jačina tona u signalu analogne televizije je 50 kiloherca i to je jedan od tehničkih uslova koji stoji u dozvoli za emitovanje, a prilikom kontrole izmerene jačine dostizale su 70, pa i više od 100 kiloherca. Taman da stavite antifone na uši. Koliko čujem, ništa se nije promenilo, a posebno ljute reči zamenika predsednika Saveta RRA Gorana Karadžića „Raduje nas što je broj kršenja ipak počeo da se smanjuje, u odnosu na prošlu i prve mesece ove godine“, kada se zna da je to rezultat više rezultat ekonomske krize i smanjenja oglasnih blokova, nego plemenit rad televizijskih čelnika.

Kako kaže Karadžić, prekršaji se pišu grupno, prema vrstama i članu prekršaja, što znači da se za jedan mesec napiše samo jedna prijava za, na primer, kršenje Zakona kada je dužina trajanja reklamnih blokova u pitanju, iako televizija za to vreme napravi pedeset prekršaja. Kada se ovo sabiranje pomnoži sa brojem izrečenih kazni, jasno je zašto kućne poslove delimo prema reklamnim blokovima i zašto se oduzmemo od muke kad zaurlaju oni iritirajući reklamni glasovi puni lažnog optimizma.
Izem vam matematiku!