Republička radiodifuzna agencija rešila je da u ova predizborna vremena (a kod nas su, manje-više, sva vremena predizborna) ubaci iz lera u prvu brzinu, te nas ovih dana zatrpavaju odlukama, izborima i saopštenjima, te bi moglo da se desi da im u vrednoću poveruje svih pet preostalih naivaca u Srbiji, koliko se procenjuje da ih još ima.

Između ostalog, stigao je ukaz o "Obavezujućem uputstvu o ponašanju emitera u vezi sa emitovanjem programskih sadržaja koji mogu da naškode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju maloletnika".

U dokumentu čiji je naziv duži od sadržaja, u pet tačaka nalaže se televizijama da program koji nije preporučljiv za osobe mlađe od 18 godina, obeležen oznakom „18“ mogu da emituju samo u vremenu između ponoći i šest časova. Osim toga, emiter je dužan da pre prikazivanja takvog programa emituje usmenu i pisanu napomenu, kao i već standardan crveni krug sa brojem 18 u njemu. Ovaj krug sve vreme emitovanja programa mora stajati u uglu ekrana, a ako je u pitanju radio emisija, usmeno upozorenje mora se ponavljati na svakih petnaest minuta.
Tako smo ponovo dobili krpljenje udarnih rupa uz pomoć kašičice za čaj.

U Kodeksu ponašanja emitera odavno stoje sve odredbe kojima je uređen način obeležavanja i emitovanja sadržaja neprikladnog za određene starosne kategorije, te ovo uputstvo niti donosi nešto suštinski novo, niti pomaže borbi protiv treš programa u udarno televizijsko vreme. Ono što se od Republičke radiodifuzne agencije očekuje, a to je ispit na kome iznova pada, jeste primena kaznenih odredbi koje uključuju i ukidanje frekvencije televizijama koje krše Zakon o rediodifuziji i Kodeks ponašanja emitera. Donošenje raznih verzija već donetih odredbi samo pokazuje koliko se RRA  pretvorila u suprotnost onome što treba da predstavlja – čisti antipod  nezavisnom regulatornom telu čija je nadležnost kontrola ponašanja i emitovanja i sprovođenje striktne kaznene politike.

S druge strane, propuštena je prilika da se ispravi manjkavost originalnih odredbi u Kodeksu ponašanja emitera koje nalažu televizijama da program kategorišu prema prikladnosti za određene uzrasne kategorije, ali ostavljaju slobodu medijima da sami procene koji je program prikladan i prilagođen maloletnicima. Tako jedan film, emitovan na različitim televizijama, može nositi različite oznake (12, 14, pa čak i 18), što više zavisi od toga u koje se vreme emituje, nego od njegovog sadržaja. Štaviše, ni stručnjaci - psiholozi i pedagozi, ne mogu da se slože u tome šta je za decu prikladno, a šta predstavlja nasilje, kao i gde je granica između umetnosti i pornografije, a to sve dovodi u ozbiljnu sumnju samu ideju da televizija preuzme ulogu roditelja i odredi šta deca smeju i mogu da gledaju, a kad da peru zube i idu na spavanje.

Ne čudi zato što su sve televizije novo uputstvo dočekale „spremne“ i s odobravanjem. Dovoljno je da komisija, sastavljena od sopstvenih zaposlenih, proglasi neku emisiju ili film prikladnim za mlade ispod 18 godina, i sve je urađeno po zakonu.

I vuk sit, i deda se očešljao.