Kada je vladika davnašnji dolazio u posetu jednom banatskom selu, sve što je tražio bilo je da ga lokalni paroh dočeka zvonjavom sa crkve. Kad je konačno stigao, dočekala ga je mrtva tišina. Ljut što se njegovo naređenje ne poštuje, pozvao je paroha da mu objasni zašto zvona nisu zvonila. "Ima sto razloga", rekao je pop. "Dobro, navedi makar jedan". "Nemamo zvono".

Tako nekako osećala sam se i ja dok sam čitala izveštaj Medijske studije koju je na zahtev Ministarstva kulture izradila agencija "Kovi", a finansirala Evropska unija. Na skoro sto pedeset strana analizirano je stanje u našim medijima, s posebnim osvrtom na ulogu i značaj javnog servisa, uz poređenje sa nekim zemljama Evropske unije za koje nas vežu ili sličan način razvijanja medija, ili brojnost stanovništva, ili istorijsko nasleđe i sličnost mentaliteta i ponašanja.

To što se na račun ovog izveštaja podigla medijsko-politička kuka i motika uopšte ne treba da čudi. Pre svega, teško je s pažnjom pročitati ceo izveštaj, iako je napisan jednostavnim i lako razumljivim jezikom. Mnogo je lakše uhvatiti se jednog dela analize ili predloga, pa ga naduvati do puknuća, svesno zanemarujući suštinu ovih preporuka koja u sređivanju medijskog neba polazi od glave: izmeniti postojeće zakone smanjujući političko stavljanje šape na rad novinara, obezbediti rad Republičke radiodifuzne agencije tako da vodi računa o kvalitetu koji nude televizije, a ne o novcu koji imaju, zatvoriti piratske radio i TV stanice i kazniti one koji krše zakon, smanjiti broj televizija kojima je dodeljena frekvencija, a pri izboru voditi računa o kvalitetu programa, kontrolisati rad svih televizija uz mogućnost oduzimanja frekvencije ako se ne pridržavaju godišnjeg plana emitovanja koje bi trebalo da podnose na početku godine…

Najviše mesta u studiji dato je problemu i definiciji javnog servisa, kao i sistemu naplate pretplate. Pisci ove studije mišljenja su da je broj zaposlenih i kvalitet programa u nesrazmeri, kao i da je sistem javnog servisa zastareo i previše glomazan u odnosu na program koji proizvodi i prihode koje ostvaruje, naročito ako se uzme u obzir predstojeća digitalizacija, čiji je krajnji rok 2012. Situacija je još gora u slučaju Radio televizije Vojvodina, sa zastarelom tehnologijom, velikim brojem radnika i malim udelom u programu. Rešenje? Pored onog čuvenog koje podrazumeva formiranje regionalnih servisa u sklopu jednog javnog servisa, uz deljenje programa i međusobnu razmenu materijala, autori studije vide i u efikasnijoj naplati pretplate koja ne iznosi ni pedeset odsto, kao i u boljem sistemu kontrole regulatornih tela i većoj autonomiji uredništva u odnosu na vlast.

Ono što sada podiže najveću prašinu je predlog da RTS podeli kolač zvani pretplata sa drugim javnim servisima, odnosno, da se svaki javni servis i televizije koje prave program u skladu sa njegovim principima, ravnopravno kandiduju za novac od pretplate - pa, kom opanci, kom obojci, s tim da RTS odnese najveći deo, kao i da većina prihoda javnih servisa bude od pretplate, a ne iz budžeta, kako bi se smanjio uticaj vlasti i obezbedila nezavisnost i objektivnost. A to je, priznaćete, u Srbiji, nemoguća stvar. Baš kao i ona zvonjava s početka priče.