Stiven Sodeberg je učestvovao u filmovima koji su često bili ispod njegovih mogućnosti. Ne znam da li je to radio zbog novca ili usled umora koji zahtevniji scenariji sigurno prouzrokuju, ali mi je drago da se u novom ostvarenju "Zaraza", odlučio da zaplovi njemu nepoznatim vodama: film katastrofe.

Sadašnjost. Poslovna žena dolazi kući u SAD nakon posete Hong Kongu, i oseća se malaksalo i prehlađeno. Svega nekoliko časova kasnije, ona se ruši u svom domu i dobija napad. U isto vreme, virus koji ona nosi javlja se na nekoliko lokacija na planeti i počinje agresivno da se širi.

Ovaj film gotovo nema glavne aktere - svi likovi su deo istog mozaika pandemije - od državnih čelnika, običnih ljudi, članova SZO, nezavisnih novinara i istraživača, pa sve do običnih ljudi koji se zatiču u veoma opasnoj situaciji. Za razliku od sličnih ostvarenja, poput filma "Outbreak", "Zaraza" nema nameru da gledaoca uplaši, iako je zapravo, mnogo "strašnija" verzija takvog događaja.

Od trenutka kada se virus pojavi, razne organizacije i pojedinci prelaze na posao - neki prate mesto odakle je zaraza počela, drugi pokušavaju da uzgaje zarazu u laboratorijskim uslovima, što predstavlja prvi korak do vakcine. Istovremeno, države se trude da čine sve kako bi održale red i postarale se da zatečen poredak preživi, čak i ako milioni umru.

Sodeberg je veoma vešt u pričanju nelinearnih zapleta, gde gledaoci ne prate radnju na klasičan način. Ovde, film se prebacuje između svih aktera gotovo od početka do kraja - nema "tople, ljudske priče", već se, kao gledaoci, stalno pomeramo u razne situacije - neki likovi rade svoj posao, drugi se plaše za život, treći zarađuju, a četvrti umiru. Ako bi nešto moralo da bude glavni akter ovog filma, rekao bih da to nije ni jedna osoba, već sam virus.

Ovo, međutim, nije naporno, niti nas film svojim sterilnim pristupom odbija. Zaslužni su, za ovo, delimično, sjajni glumci koji tumače sve značajne uloge. Bitnije je to što smo, umesto plitke, patetične drame sa malo tenzije, dobili neobičan "forenzički" triler, koji samo usputno priča i priču o masovnom umiranju. Elektronska muzika koja gradi tenziju, kao i fantastična fotografija, uklapaju se u netipičan koncept savršeno. Gde smo navikli da slušamo tužne, klasične numere koje prate scene preplašenih porodica koje čekaju da virus stigne do njihovog doma, ovde imamo odsečne, ambijentalne pesme nalik na radove Tricky-a.

U neku ruku, film govori koliko je takav zaplet daleko do "sudnjeg dana" kako je često prikazivan. On se javljao ranije (Španska groznica 1918. godine, npr.) a javiće se, pre ili kasnije, ponovo. Kada se desi, čovečanstvo će preživeti, delimično zato što je stvoreno da preživi, delimično zato što smo naučili, kroz medicinu i iskustvo, kako da efikasnije preživimo.

"Zaraza to fantastično prenosi putem kombinacije vrhunskog režisera i snažnog scenarija baziranog na stvarnim naučnim činjenicama.