Zagrebačka realizacija "Barbela, o psima i deci" Biljane Srbljanović jedno je mračno i provokativno pozorišno iskustvo.

Drama našeg cenjenog dramaturga, na 55. Sterijinom pozorju izvedena od strane zagrebačkog pozorišta "Gavella", ne razlikuje se mnogo od prvobitnog scenskog čitanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta od pre dve godine. Zastrašujuće životna priča o otuđenosti modernog života, ovaj tekst govori o emotivnim odnosima - porodičnim, prijateljskim, ljubavnim - kao i poremećenom sistemu vrednosti u našem društvu.

Glavni lik ove drame je Milena (energično je igra Ksenija Pajić), necenjena supruga i neželjena maćeha. Pod stresom da ne provocira svog supruga udovca, ona se zadovoljava prebacivanjem njegovom sinu Zoranu zbog njegove neumerene ishrane. Kroz priču figuriraju i likovi mrtve majke, psetarke (odlična Barbara Nola) i otuđenih roditelja i sinova - kao i njihovi psi. U psima je i ključ ove surove drame - zbog toga što je ljudski kontakt teško uspostaviti, a još teže održati, mi se okrećemo psima. Zbog toga, smatra Biljana Srbljanović, i mi se degradiramo dok konačno ne postanemo, a možda već i jesmo, kučkini sinovi.

Ova radikalna drama u režiji Paola Magelija još više boli, zahvaljujući besprekornom razumevanju drame i hrabrosti glumaca. Treba aplaudirati svakom ko se usudi da se uhvati u koštac sa ovim tekstom, koga ne samo da puno ima, već i zahteva izvanrednu glumu kako bi se izbegla suvišna melodramatičnost. Dobar primer je lik lutalice, čiji monolog sa početka predstave je maestralno izveden od strane Ozrena Grabarića. Takođe, u dva navrata se na sceni nalazi obnažena glumica. Iako na prvu loptu može delovati senzacionalistički, ovaj rediteljski potez zapravo je pomak od osnovnog čitanja teksta i predstavlja dalje ogoljavanje ove drame.

Ne treba smetnuti sa uma ni inovativnu scenografiju - sa tavanice visi metalna elipsa (simbolika barbela, materice) iz koje na scenu pljušti kiša. Ovaj efekat iskorišćen je suptilno i uvek se uklapa u radnju i emotivnu poruku predstave. Manje uspešno rešenje je belo platno za projekcije koje sa ove elipse visi i kojim glumci često manipulišu. Za ovako snažan, a ipak suptilan tekst, suvišno je projektovati video materijal bilo gde na pozornici, a najmanje na velikom platnu koje narušava scenografski minimalizam.

Ipak, suvišno bi bilo i kritikovati ovaj ili bilo koji drugi detalj ove produkcije. Zagrebački "Barbelo" je i više nego dostojno preneo poruku Biljane Srbljanović - dokle ćemo da lutamo bez da se osvrnemo i potražimo bliskost od naših najbližih? Dokle ćemo biti psi?