"Bela traka" Majkla Hanekea je verovatno jedan od najboljih i najfrustrirajućih filmova koji su se u poslednje vreme mogli pogledati u našem gradu.

Nominovano za Oskara u kategoriji najboljeg filma na stranom jeziku, ovo ostvarenje više liči na pokretnu muzejsku postavku, nego na celovečernji film. Haneke kao da namerno ne želi da uživamo u njegovom filmu. Bez muzičke podloge, ekstremno mračan (kako vizuelno, tako i tematski), sa dugim, statičnim kadrovima koji testiraju pažnju, "Bela traka" nije film koji se gleda samo zato što napolju pada kiša. Publika je u potpunosti stavljena na distancu u odnosu na film. Zato i ne treba očekivati od filma da emotivno rezonuje sa publikom, već otkriti šta se zapravo nalazi u njegovoj slojevitoj dramaturgiji.

Narator priče je profesor jedne seoske škole u Nemačkoj 1913. godine. U selu implicitno vladaju tri čoveka - bogati baron, manipulativni doktor i uticajni pastor. Odjednom počinju da se događaju tajanstvene nesreće, koje kao da su odmazde prema ovim moćnicima - doktorov konj se sapliće o tanku žicu, baronov mali sin je kidnapovan i kasnije pronađen vezan i pretučen, pastorov kanarinac je razapet, i tako dalje. Ponekad se čini da znamo ko je to uradio, a ponekad ne dobijemo ni nagoveštaj. U isto vreme, svedoci smo okrutnosti ovih ljudi - mlada guvernanta je oterana bez ikakvog razloga, dečak je vezan za krevet jer je uhvaćen kako onaniše, devojčica ima seksualne odnose sa svojim ocem.

Ipak, nedostatak priče u pravom smislu te reči, kao i bilo kakvog emotivnog udarca, stavlja publiku u, za današnje vreme, retku poziciju. Dok gledate kako se ove stvari odvijaju ispred vas, nemoguće je ne razmišljati o aktuelnosti Hanekeovih tema. Zlo koje se obrušilo na ovo fiktivno selo svakako liči na terorizam, ali kako bismo onda klasifikovali stvari koje se događaju pojedinim likovima iz filma? Terorizam je i kada dvoje mladih koji se vole ne mogu da se venčaju, kaže Haneke. Isto tako, teroristički je i ponižavati svog supružnika. Ljubomorisati. Moralisati. Degradirati.

Deca igraju veliku ulogu u filmu, ne samo po minutaži i impresivnim glumačkim sposobnostima (a uglavnom jedu odrasle glumce za doručak), već i po ulozi koju oni očigledno igraju u Hanekeovom svetu. Čini se da je detinja naivnost i nevinost u potpunosti izuzeta iz filma. Ipak, ima je, kako eksplicitno (dečak i njegova ptica), tako i u određenim reinkarnacijama (učiteljeva nespretna zaljubljenost). Tako je krhka ideja o detinjstvu stavljena u kontrast sa rigidnim društvenim sistemom i moći društvene psihologije.

U završnici filma, sve odjednom počinje da liči na detektivsku priču. Najverovatniji počinioci odbijaju da progovore. I kada na kraju filma ništa ne saznamo, to se čini kao olakšavajuća okolnost.