Prvo o Teofilu Pančiću. Da ne ponavljamo "opšta mesta" ko bi i zbog čega mogao da nasrne na njega. Pre bi pomenuli dva atipična tumačenja.

Prvo je ono da je to uradio "neko iz vlasti"  da bi skrenuo pažnju sa problema Kosova, odnosno famoznog mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu. A, to je verovatno najciničnije objašnjenje, i uklapa se u moderni balkanski trend po kome svinjariju nikad nije uradio onaj kome je to najlogičnije, već onaj koji bi time "skrenuo pažnju", pa su tako Muslimani u Bosni sami pucali na sebe, Đinđića su ubili "njegovi", ali neki "patriotski" Srbi zaboravljaju da bi po toj logici i oni sami ponekad mogli da opale po sebi da bi ispali veće "žrtve". Ta logika funkcioniše i na globalnijem nivou, pa je 11. 9. smislila CIA da bi Amerika imala opravdanje za neke naume, i tako to. Naravno, da je moguće da neko napravi provokaciju tog tipa, nekada i na nekom mestu, uz manje ili više pirotehnike, ali ako sve neuralgične događaje tumačimo na taj način, ulazimo u pakao logičkih apsurda sa nesagledivim posledicama za mentalno i političko zdravlje.

Eto, nacisti su uporno tvrdili, i bili u pravu, da oni nisu krvi za Katinsku šumu, i da im to uvaljuju boljševici koji su zaista krivi za zločin. Na kraju se nacistička istina probila u svet, ali to valjda ne amnestira naciste od drugih ambijentalnih stvari, niti se takav princip propagandnog uvaljivanja može primeniti na sve sumnjive situacije.

U osudama napada na Teofila i podsećanja na njegov novinarski učinak, malkice kao da se zapostavlja činjenica da je on i jedan od najrelevantnijih domaćih i regionalnih književnih kritičara, a to metalnoj štangli daje možda još goru dimenziju od napada samo na Teofila novinara. Srećom čovek je ostao živ, ali to ne umanjuje potrebu da se podsetimo možda najindikativnije rečenice iz srpske kulture. To je onaj deo Šijanovog filma "Ko to tamo peva", kad grupa putnika sticajem okolnosti odlazi na neku sahranu, gde Bora Todorović drži govor nekom učitelju, pa kaže."Učitelju, ceo život si opismenjavao ljude, a ubiše te nepismeni".

A, sad malo o Kosovu. Iako se trudim da ovaj problem sagledavam što racionalnije, nakon mišljenja Suda u Hagu, osećao sam se kao posle utakmice sa Ganom. Čak je rezultat bio još gori i podsećao na utakmicu kad je Petko postao šestko, pa haških 10 : 4 deluje kao 6 : 1 u smislu Argentina - Srbija i Crna Gora. Još je gore jer znaš da je posle Gane više nade bilo za Nemačku, nego što je sad naša rezolucija ima u Generalnoj skupštini UN. Ali, malo me je utešila činjenica da sutra nezavisna Katalonija može da pobedi Kosovo baš sa 10 : 4, jer to bi u suštini bila utakmica Barselona - Vlaznimi (Đakovica). Ili nekog srećnijim čini mogućnost da bi u fudbalu sutra Republika Srpska igrala barabar sa Baskijom. Ili, nekog možda plaši činjenica da bi dekonstrukcijom Bosne i Hercegovine umesto "trajnog mira", sutra dobili jedno novo Pridnjestrovlje i jednu novu Gazu, a možemo zamisliti na šta bi ta utakmica ličila i u fudbalu i u "namirivanju istorijskih računa".

Jebiga, ovaj eks YU prostor nije baš Beneluks pa da podnese toliku partikularnost. U Beneluksu je i Luksemburg evropski relevantna država, što se ne bi moglo reći za bantustane nastale razradom Ustava iz 1974. Eto, ispade da taj Ustav nije bio loš, već da nije bio detaljan. Tačnije, taj Ustav je bio samo dobra "polazna osnova".
Mađar Balint Pastor u Skupštini Srbije podsetio je na frustraciju Mađara, od kojih su se mnogi probudili u drugoj državi zbog Trijanonskog mirovnog sporazuma kada je Mađarska nakon Prvog svetskog rata izgubila dve trećine teritorija. Otuda potiče i "trijanonska neuroza". Iako stvari nisu za bukvalno poređenje, mi sad već klinički možemo govoriti o "kosovskoj neurozi". Pa otuda tako tom problemu i treba prići. Terapeutski. Racionalnom politikom, valjda.

Ako je Radomir Antić loš selektor, onda je i Vuk Jeremić loš ministar. Mislite da je baš tako?