Grešite ako mislite da je Srbiji potreban samo Eliot Nes. Nama izgleda može pomoći jedino detektiv okultnog. Neki dačićevski Dilan Dog, recimo. Samo što takvog džokera teško da ćemo dočekati jer ovaj ezoterični Šerlok Holms ipak nije Mile Belodedić pa da nam kao Zvedi one godine padne "s neba". Takvi se kale u MUP-u. Misterije, domicilni vampiri, učestali porodični masakri u stilu Fredija Krugera, sateliti, ekstra profit, lobotomija, zombi fariseji, cenzori i inkvizitori kabalistički oživljeni i medijski rehabilitovani kao egal sagovornici i polemičari, ideološki mutanti... Eto ambijenta.

Evo i tri svežija novinska naslova: "Sekirom na nevernicu",  "Ubio zeta zbog vepra", "Ubio majku sekirom, leš sakrio u zamrzivaču". Da li da citiramo gospodina Bulgakova: "Odakle ste došli? Iz doma jada". Ili je možda prikladniji Kventin Tarantino: Šta da radite kad imate leš u kući i ne znate kako da ga se otarasite, a svaki čas na vrata može da vam bane histerična žena alergična na usirenu krv? A, niste ni Simović, ni Kalinić. Jednostavno, zovnete "čoveka koji rešava probleme" (Harvija Kajtela). Pošto mi imamo suficit leševa sa "misterioznim" uzrokom smrti, nekakav naš Harvi Kajtel mogao bi biti neko ko čita Dilan Doga.

Istraživača natprirodnih pojava, bivšeg "bobija", antialkoholičara (iako se u mladosti dosta opijao), nepušača (nikada nije koristio ni marihuanu), vegeterijanca, pasioniranog slagača maketa starih brodova, zavodnika svojih klijentkinja i klarinetista mnogo lošiji od Bokija Miloševića, ali ipak dovoljno muzikalan da odsvira Tartinijev "\avolji triler". Nije medijum, ali veštice mu priznaju da je odličan "katalizator". Prezire šarlatane, a oči mu redovno zacakle ako posumnja da je "onostrano" umešalo prste u neku aferu. Baš kakav nam treba za naš pazl. U ranim je tridesetim. Visok i vitak. Retko poetičan strip junak koji svoju sentimentalnu arhaičnost brižljivo neguje vozeći folksvagenovu "bubu" sa ironičnim tabličnim brojem 666. Po žanrovskom određenju ovaj strip je, uslovno rečeno, horor. Ali, to je "elastičan" horor koji prepoznajemo kao našu stvarnost. Edukativni užas iz italijanske "Bonelli comics" produkcije.

Kao retko koji strip, Dilan Dog je podsticajan za razmišljanje. Hronično je skeptičan prema oficijelnoj "realnosti" i zato su mu najmiliji košmari. "...Ali, ovo nije ni realnost, nisu ni košmari! Nego kolektivno ludilo!" Zvuči poznato?

Dilan Dog je još jedan fatalan udarac u "pedagošku" inkviziciju koja nas je oralno kljukala stihovima Vladimira Nazora i Mire Alečković, to je moždani udar za mnoge fanove "Knjige o Milutinu" koje je Brana Crnčević oslovljavao sa "sinovac". Lociran je u žanrovskim koordinatama od Stivena Kinga do Dejvida Linča. Uz "Torpeda" jedan je od retkih stripova koji ofanzivnom psihodelijom, sintezom slike i reči, može vizuelno da parira filmu čak i kad su u pitanju montaža i kadriranje. Ufiksani Edgar Alan Po na humanitarnom koncertu sataniste-lakrdijaša Merilin Mensona.

Ovo je strip za ozbiljnu publiku. I za vežbanje logike. Pročitajte zajedničku epizodu Dilana Doga i Martija Misterije "Stanica užasa" u kojoj se postavlja lucidno pitanja kome je palo na pamet i iz kojih razloga da trideset i neke godine prošlog veka kopa metro kada je na ulicama bilo malo automobila i nije postojao fenomen koji se zove "špic"? Neko kopa da nađe zakopano blago, neko traži Atlantidu, neko prolaz u svet mrtvih... Da li sada drugim očima gledate stanicu "beovoza" kod Vukovog spomenika?

Još se nije rodio taj srpski ministar prosvete koji će Dilan Doga uvrstiti u školsku lektiru. Ali, zašto baš sad pišemo o njemu. Pa, eto, pre neki dan me zove neka cura s jednog radija da preporučim nešto slušaocima za čitanje na plaži. Ja rekoh Dilan Dog. A, ona, zašto on? Ako je i znala ko je "on". Onda sam joj rekao, otprilike ovo što sam sad skoncentrisaniji napisao.
To što još nijedna ovca nije viđena sa naočarima, ne znači da treba da pasemo travu kako bi poboljšali vid, a što nam preporučuje Dilanov "sidekick" Gručo. Haug!