"Sloboda je vrhovno dobro jedino za one koje
podstiče volja da budu jeretici."
(Emil Sioran "Silogizmi gorčine")

Godina 2099. Prostranstvima Amerike krstare "anđeli pakla", prostitutke s vampirskim zubima, drumski razbojnici i bazukama naoružani stoperi. U metastaziranim gradovima, megalopolisima, gangovi terorom omeđuju svoju teritoriju. Ekološka katastrofa, otuđenje, korupcija, mafija, političari demagozi, korporacije, diktatura tehnologije i posrnuće duše.

U Srbiji nije ništa bolje: Penzioneri, nadahnuti Krkobabićevim poslanicama, pajserima i bejzbol palicama obijaju dragstore u očajničkoj potrazi za hlebom. Studenti su prešli u ilegalu i osnovali trockističke frakcije. Majka s bebom u naručju i razbijenim grlićem od pivske flaše u ruci štiti kanister vode...

U narodu je raširen kult kremanskog proroka Mitra Tarabića. Mutanti spavaju po haustorima. Svaki dan neko pogine na pijaci u potrazi za ribljom konzervom. Seljaci naoružani laserskim pištoljima prodaju ono malo nekontaminiranog povrća. Alkoholizam i narkomanija vode mrtvu trku. Ne postoje Zvezda i Partizan, ali postoje njihovi navijači...

Beda urbanizacije: Dvadesetmilionski Beograd je usisao u sebe sve srpske gradove. Oni srećniji imaju "smederevce" i sulundare, pa lože parket. Ibarskom magistralom prolaze samo hazarderi u blindiranim transporterima sa mitraljeskim gnezdima.
U epidemiji anarhizma kao uvertiri trijumfa negativne utopije orvelijansku završnicu sprečavaju Sudije, legalisti i juristi, koji se klanjaju samo kultu Justicije. Mišići i normativizam, "ni po babu ni po stričevima" već po slovu zakona, poslednja su nada za grogirano čovečanstvo. Kao i za Srbiju.

Sudije su specijalni predstavnici zakona u 21. stoleću, izabrani od naroda radi zaštite. Najbeskompromisniji od njih je harizmatični Sudija Dred koji iz fiktivnog u realni svet stiže iz memorijalne banke kultnog britanskog strip magazina "2000 AD". Ali, pobogu, Panoviću, zašto sad pišeš o njemu? Pa, zar nisi pre koji mesec rekao da je Srbiji potreban detektiv okultnog, Dilan Dog, pre nego li neki homenovsko - dačićevski Eliot Nes? I mislio sam tako, dok onu kasirku u Beogradu ne prebiše dileje. A, taj događaj simbolički me plaši jer anticipira ono što čuči ispod tanke preše evrointegracija.

Drugi razlog što pišem o Dredu je najava da počinje snimanje novog filma o njemu. I to 3D. U Johanesburgu, u režiji Pita Trevisa. Naravno, priča će se baviti krvavim događajima u jednoj futurističkoj metropoli, a posebno me je obradovala vest da će film ignorisati priču iz adapaticije Silvestera Stalonea iz 1995. Znači, vraćamo se korenima stripa, a Stalonea neka tamo gde je najbolji - pogledajte "Plaćenike" (The Expendables). Iako su i tu Srbi krivi, film me je obradovao bar kao povratak Komandanta Marka na kioske.

Da se vratimo na Dreda, na tu hard kor liturgiju. Kultni britanski SF strip koji se pojavio krajem sedamdesetih kao retko koji proizvod sa Ostrva doživeo je ekspanziju preko La Manša, osvajajući dalje i probirljivo američko tržište stondirano plejadom Marvelovih i DC-ovih superheroja. Sa motivima socijalno isfrustriranog plebejca, pozom aristrokrate-snoba i rezonima Klinta Istvuda odnosno Prljavog inspektora Harija, Dred je jedini parametar pravde u budućnosti (sa motivima uzora u Hamurabijevom i Dušanovom zakoniku), te jedina moguća opcija Monteskijeove podele vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvršnu, na način što će ih sve tri sjediniti u svojim moralnim porivima. "Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea" biće ustvari monolog jer Dred u sebi spaja i anticipira i zakonodavca i sudiju i običnog pozornika.
I ne može se preterano distancirati od žanrovskih srodnika: Pobesnelog Maksa Džordža Milera, Hermanovog Džeremaje, Ridli Skotovog Blejd Ranera...

Stalone je krajnje maliciozno oskrnavio Dreda skidajući mu šlem i pokazujući autistično lice Rokija. Ovaj egoizam ubio je intrigantnost tajne dvostrukog identiteta koja se nikad ne otkriva kao u slučaju Fantoma ili se to radi jako pažljivo i dozirano kao u slučaju Lukasovog mračnog viteza Lorda Vejdera ili u varijantama "podeljenih ličnosti " Supermena i Klarka Kenta odnosno Betmena i Brus Vejna ili Zoroa i don Dijega Vege. Fascinantnu crtačku rudimentarnost Brajana Bolanda i Karlosa Eskvera, kao i scenarističku britkost Vagnera, Milsa i Gosnela obesmislila je Staloneova egocentrična fiksacija i scensko-kostimografska kulisa primerenija "Delta sitiju" nego hard - koru. Valjda će sad biti bolje.