Kad čovek pogleda malo bolje, nije Bata Živojinović obeležio srpsku istoriju, već Branislav Lečić. Kako? Pa, Bata jeste možda najveći, ali je nekako više žanr. A, pogledajte Lečića: Bajazit koji drži "bukvicu" knezu Lazaru, pa Radekić u "Gluvom barutu" Bate Čengića (Svi odoše, osta Radekić sam s narodom), pa govor na Ceru kapetana Tasića (Sveti Georgie ubiva aždahu), pa panduracija u "Tri karte za Holivud", pa književnik koga "zapisuje" udbaš Luka Laban u "Profesionalcu", pa mafijaš u "Bulevaru revolucije"...

Dakle, istorijski presek: Kosovski boj, Prvi svetski rat, četnici - partizani, Titova milicija, opozicija Miloševiću, tranzicija... Sve je to ovekovečio Lečić. Na freskoliki način. Ali, ovoga puta samo o "Kosovskom boju". I ne toliko o Lečiću.

Ovaj film sam gledao, pa hajde da ne preteram, ali više puta nego "Imperija uzvraća udarac" ili snimak Zvezde i Olimpika iz Barija. I moram biti pošten: I ja sam spadao u onu grupu koja je nekako volela da vidi traktore na horizontu Gazimestana, i satove na rukama turskih janičara i gazija. To su videli i oni koji to stvarno nisu videli. Pa su se posle hvalili svojom "moći zapažanja" i bili ponosni kao oni što su čuli pucanj iz pištolja kojim se ubio mladi Japanac na koncertu Deep Purple tokom izvođenja Child in Time, iako u stvari taj pucanj nisu uspeli da čuju ni nakom besomučnog preslušavanja te koncertne stvari.

Eto, ja sam, pa ima već prilično vremena, napustio tu grupu. Bar od trenutka kada su mi skrenuli pažnju da se u "Troji" na vedrom nebu iznad Breda Pita vidi avion. A, "Troja" je daleko od lošeg filma, iako ne uvažava onu tezu meksičkog hohštaplera Salinasa Prajsa koji ju je pronašao u Gabeli. Pa, ako može avion, valjda može i traktor. Pod uslovom da ga vidite. Ali, kad pažnju umesto na te banalnosti usmerite na suštinu, stvari počnete da sagledavate u drugom svetlu.

Baš tako: Šotrin "Kosovski boj" je dobar film. Čak ima i neku magičnost koja vas tera da ga gledate u detalje, kao "Povratak otpisanih". Tek tada stvari osetite. Uostalom, koliko je samo puta trebalo pogledati "Imperiju" pa da bi i vi, kao američki fanovi, shvatili da su oni asteroidi iz kojih pokušava da pobegne Han Solo sa svojim "Milenijumskim Sokolom" u stvari krompiri.

Hajde, prvo da vidimo šta ne valja u Šotrinom filmu. Ne valja brzina snimanja, a sve da bi se stiglo do Miloševićevog govora na Gazimestanu. Čim je brzo, mora malo da bude i kuso. Čak i ako ne vidite traktor na horizontu, osećate ga, kao što u Šotrinom "Ranjenom orlu" u scenama na moru ne vidite rehabilitacioni centar "Simo Milošević" u Igalu, ali osećate da će svaki čas da se pojavi u kadru. Da se radilo sporije (pedantnije) i da je bilo većeg budžeta, sigurno bi sve bilo solidnije, mada i sklepanost možda doprinosi uverljivosti. Mislimo da je i ovako bolje nego da se bi-bi-sijevski išlo na kamernost.

Šta valja? Pre svega, odličan tekst Ljubomira Simovića, otporan na ideološke nasrtaje i interprertacije. Do te mere dobar, da film ne morate da gledate već da ga slušate kao radio dramu. Dalje, većina glumaca briljira. Pa i Murat nekako deluje više filozofski nego dušmanski. Film je vremenom uspeo da se emancipuje od političke banalizacije i vulgarizacije kosovskog mita, pa nam se posle svega čini da je Miloš Obilić nekako u rangu Aragona iz "Gospodara prstenova". Kako bi Miloš pomogao Aragonu u borbi protiv Saurona, tako bi Aragon pomogao Milošu u borbi protiv Murata.

I reprizirajte film, i van Vidovdana, bar kao "Vruć vetar", jer biće teško snimiti rimejk bolji od ovog klasika.