Ima taj neki skeč u kome vlast štrajkuje dok uzvikuje "Dosta nam je svega! Dosta nam je šuplje!" optužujući rudare za to što im lični dohoci kasne pet dana.
"Hoćete da sad nabrajamo koliko ko od vas niti je u braku, niti ima decu, nego umesto dece hrani kuče, hrani mače, zlatnu ribicu i tako dalje. Pa kako vas bre nije sramota?"
Pre par meseci sam se zaputila u bioskop da pogledam makar šta i da me želja mine. U moru nekih crtaća, trilerčića i gomile superherojskih priča, za sebe nisam našla ništa.
Jednom davno imali smo i mi poslednji dan škole: cela škola se okupila u dvorištu, muzika je treštala, sunce je udaralo po sred čela a pivo davalo svetu malo boje.
Kakva li će atmosfera biti u Vučićevom taboru posle završetka skupa "Srbija nade", nakon što se ljudi razmile po Beogradu tražeći autobuse kojima su došli u prestonicu?
I pre nego što ovog petka trg ispred Skupštine popune voljni i nevoljni učesnici "najvećeg mitinga posle Gazimestana", znamo da ćemo tu predstavu svi mi platiti iz budžeta.
Neretko će prijatelji uz fotografije moje dece naleteti na opise poput "ova deca što žive kod nas", "deca kojoj plaćamo hranu i smeštaj", "vodite ih odavde" ili "jedva čekam da se isele".
Dok je pažnja javnosti usmerena na uzroke i posledice nedavnih tragičnih događaja na Vračaru i u Mladenovcu, gotovo sasvim neprimećeno promiču joj neke druge stvari koje je zaslužuju.
Tragični događaji u OŠ "Vladislav Ribnikar" u Beogradu i u Duboni i Malom Orašju su nas naveli da se aktivno bavimo pitanjem šta treba uraditi da se ne bi ponovili.
