Beograđani koji vole da se busaju da poznaju Novi Sad, gotovo uvek među prve tri ključne reči stavljaju Liman. Teško da bilo ko od njih zna da napravi razliku između Limana 1, 2, 3 i 4, ali valjda im naziv naselja specifično zvuči pa im je „super“ da ga izgovaraju. Liman na starogrčkom znači zaliv, ili luka, a na novosadskom bi moglo da znači – urbanost, trajnost, tradicija, lokal-patriotizam. Ne kažu njegovi meštani džabe u polušali – Liman država! Dva mlađa brata Limana 1 i 2, protežu se od „karingtonke“, monumentalnog zdanja Naftne industrije Srbije, do naselja „Depresija“, gde su nekad gradski oci planirali da postave Liman 5, ali to nikad nije zaživelo. Limane 3 i 4 presecaju Ulica Narodnog fronta i Bulevar cara Lazara, a na svakoj raskrsnici je po neki od limanskih simbola, poput Limanske pijace, Doma zdravlja, Limanskog parka...

Liman ima Balzakovu ulicu, koja sirotim studentima iz provincije više liči na ogromni lavirint, sa zgradama koje izgledaju isto, komunističkim betonskim mobilijarom u prostoru za dečiju igru, brojevima koji su izmešani kao da je neko hteo dobro da se zabavi. Toliko, da ponekad deluje da ni ljudi koji žive tamo ne umeju da se snađu.

Ipak, ovo je jedan od najsređenijih delova Novog Sada. Sa parkom koji je pretvoren u moderno šetalište, dva nova i jednim najnovijim studentskim domom, dobrim asfaltom, ogromnim Domom zdravlja, sređenim školama i vrtićima. Sve to Liman čini odličnim izborom za porodični život, lepim krajem, nad kojim je nadvijen oblak lokal-patriotizma, čiji stanovnici retko donose odluku da promene deo grada, jer jednostavno – nemaju potrebe.

Na Limanu se navija za Vojvodinu. U nekim ranijim vremenima bilo je donekle izmešano, tj. bilo je više onih koji su navijali za par beogradskih klubova, ali je sada potpuno drugačija slika. Uđeš na Liman, osmotriš grafite i sve ti je jasno. Limanci idu na utakmice svog kluba, a i stadion je tu, na Limanu.

Kada odrasteš u ovom delu grada, on je tvoj i ti si njegov. Možeš otići sa Limana, ali Liman nikada ne odlazi iz tebe...

Kada pomislim Liman, pomislim – kuća, prijatelji, kafa, škola, miris lipe, detinjstvo. Moja zgrada je na Limanu 4, u Ulici Narodnog fronta. To je lep kraj, sve ti je blizu, ima mesta za parking, ima zelenila, ima dovoljno prostora, ukratko – mesto za život.

Liman i dan danas ima iste obrise kao ranije, samo su ljudi možda malo drugačiji, u stvari živi se u skladu sa okolnostima. Ja sam odrastao u neko nesretno vreme, devedesetih godina prošlog veka, ali smo se ipak trudili da budemo srećni. Omiljeno letnje mesto nam je uvek bio Štrand. Kako se ko probudi, tako smo se nalazili polako pa na kupanje. Uveče smo takođe nekad išli na Štrand, u zavisnosti od toga koji je dan u nedelji. Kada smo postali nešto stariji, počeli smo da „otpadamo“ po dvorištima, tamo smo se družili, smišljali šta ćemo i gde ćemo. Kada su krenuli izlasci imali smo nepisano pravilo – na Limanu se bude do ponoći, pa se onda ide u grad. U moje vreme bio je aktuelan „Teodor Grbić“ – bivši „DB“, „Atrijum“, pa onda „Elijen“. Što se samog Limana tiče, jedan od najpopularnijih lokala bio je „NS Time“, andergraund mesto sa dobrim rokenrol svirkama i žurkama. Sada je to mesto nekako popunio „Route 66“, a dobili smo i „Fabriku“.

U svakom dvorištu na Limanu imaš po jednu ekipu. Mi smo se uvek motali po dvorištima i tačno si znao gde koga možeš da nađeš. Slagali smo se i sa nekim vršnjacima sa Grbavice, prosto bili su nam blizu a sa nekima smo išli zajedno i u školu. Inače smo slabo išli u kafiće, nije se baš imalo para, ali i dan danas volim da odem u „Kocku“, kod „Atrijuma“, to mi je nekako omiljeno mesto. Jedan od najstarijih lokala je „Tenis“, kod OŠ „Žarko Zrenjanin“, ranije je na Limanu 4 bio „Ripli“, na „trojci“ kafe „Panda“ i „Šekspir“, a ostalo su bile kafane, poput „Lorda“ i „Boljeg života“.

Okupljali smo se i na „kockama“. To su tereni za sport, jedan je kod mornarice, iza „crvenih zgrada“, a drugi je između ulica Ive Andrića i Banović Strahinje. Tu se deca igraju, dogovaraju šta će da rade, igraju fudbal i basket, zezaju devojčice . Zimi je aktuelan Šodroš, jer nam je blizu. Zaledi se Dunav i možeš da pređeš na malo ostrvce prekoputa. Tamo smo se klizali, igrali hokej, tu je svašta znalo da bude. Nekad smo tamo išli i leti da roštiljamo na Šodrošu, a imali smo i neki naš kamp prema nudističkoj plaži kod Kamenjara. Dva tri leta zaredom smo tamo kampovali.

Limanci su dobre komšije. Civilizovani i normalni ljudi, urbani, drže se kućnog reda. Na Limanu možeš da nađeš dobre prijatelje, ali verujem da je tako u bilo kom delu grada. Kada s nekim odrasteš, to se prosto podrazumeva, jedino što se broj prijatelja godinama polako smanjuje. Imam i danas prijatelje na Limanu, iz detinjstva, ostali smo dobri i i dalje se družimo i posećujemo. Stariji su uvek čuvali mlađe, to je nekako podrazumevano, mada, retko je ko i dolazio iz drugih delova grada, uglavnom je čarki bilo na Štrandu, ili negde drugde, na „neutralnom terenu“ u gradu. Najviše je dolazilo do problema sa ekipom sa Bulevara, ponekad, mada retko, i sa Detelinarcima. Ne znam odakle to dođe, nikog mi nikad nismo mrzeli, jednostavno zakačiš se s nekim u gradu, pa se onda ljudi dele po krajevima. Problem je generalno, što se ljudi dele kako stignu. Jedno vreme, tih devedesetih u kojima sam odrastao, bukvalno si u svakom dvorištu u gradu mogao da dobiješ batine. Mislim da je sad ipak dosta mirnije.

Kao mali, mi smo s decom iz jednog dela Balzakove, baš kod Doma zdravlja, „ratovali“, naravno to je dečija igra, ali bilo je rivalstva, ne mogu reći. Moj deo Limana je išao u Osnovnu školu „Vasa Stajić“, a ovi drugi su išli u „Žarko Zrenjanin“, pa se nismo baš toliko družili. Deo između Balzakove i Ulice Banović Strahinje, tu gde je sad sportski centar, bio je pun šiblja, zvali smo ga Šumica. Imali smo tu BMX stazu i sjajno okruženje za igranje. Onda je jedan Boda upalio šumicu, celu, naravno slučajno, pa su bili vatrogasci, a nama je to bilo užasno zanimljivo, deca...

Na Limanu 4 ljudi se nalaze kod „Limanskog dragstora“. Ja krenem iz Narodnog fronta, jer sam blizu okretnice, pa redom kupim drugare. Tada nije bilo ni mobilnih telefona, bilo je lepše i lakše, u svakom dvorištu si mogao nekog da nađeš, nikad nisi bio sam, uvek si znao gde su ljudi. Ima jedna garaža, iza „Atrijuma“, pored je bio kafić „Žanet“, koji je imao čudno radno vreme – do 22 sata. Posle toga mi smo iz kafića prelazili u garažu, koju smo na neki način preuredili za zabavu. Tamo sam iscrtao jedan od netipičnih grafita, crtao sam televizor, na kom sam napisao MTV, i u drugi deo „Green day“. Imao sam još par svojih grafita, ali nisam se nešto posebno trudio oko toga.

Kod „crvenih zgrada“ bila je pekara koju je držala jedna Makedonka, tamo si mogao da kupiš burek na merenje, onoliko koliko si gladan. Ako si hteo roštilj, morao si da ideš do „Žira“, a to je ujedno mesto gde se ljudi često nalaze na Limanu 3.

Liman ima par čudnih nadogradnji i par novih zgrada, koje mi se baš i ne dopadaju, ali se generalno nije baš puno izmenio, posebno Liman 4. Limanski park je sređen, ali ja sam ga nekako više voleo sa drvenim klupicama, bio mi je pitomiji. Sad danju ne možeš naći nigde dobar hlad. Na Ribarac smo išli leti da se kupamo. Pored Mornarice, kada se ide prema brodogradilištu, ostao je visoki dok sa kog smo skakali. Kada voda opadne bilo je odlično, nije bilo ni toliko čamaca koliko ih sada ima, sad tu ne može više ni da se skače. Umeli smo i da preplivamo na Špic, ostanemo malo tamo, pa se vratimo na Štrand. Detinjstvo mi je definitivno obeležio Dunav.

Na Limanu ima dosta novosadskih muzičara, recimo na „četvorci“ je doktor Pop iz „Ateist repa“, (nekad je bio na „trojci“), tu je i Robert, pevač „Generacije bez budućnosti“, Boban iz „Ritma nereda“ i još neki muzičari. Međutim, bilo je i lokalnih likova koji nisu bili javne ličnosti ali svi su ih znali. Takav je bio Ludi Moša. Išao je po ulici, imao šešir, bio je uvek fino obučen i pričao je sam sa sobom. Sva deca su ga poznavala, nekad je bio opasan, nekad ljubazan i zanimljiv, prepričavao ljudima anegdote, pričao zanimljive priče, to sve valjda zavisi od faza u njegovom životu. Imao je tad pedesetak godina, ali je nama delovao kao starac, jer kad si dete onda ti i onaj sa 50 izgleda kao da ima 70 godina, kako odrastaš to se menja. On je jedan od autentičnih likova iz mog detinjstva, šetao je po celom Limanu, svi smo ga znali.

Liman ima kule na Bulevaru despota Stefana, na završetku Bulevara cara Lazara i Ulici Ive Andrića, ali i vojne zgrade preko puta ambulante. Liman ima fine devojke i dobre mladiće, sve sami sportisti . Liman je lep, prostran, zelen. Na Limanu na proleće svuda miriši lipa, deca se igraju po dvorištima i igralištima, stariji sede na klupicama. Liman je jedno od najlepših mesta u gradu, meni najlepše. Ne bih ga menjao nikada i ne znam nijednog Limanca koji ne misli kao ja.

Beograđani koji vole da se busaju da poznaju Novi Sad, gotovo uvek među prve tri ključne reči stavljaju Liman.

Opširnije: Gari, ti si s Limana? »