Ukoliko odlučite da u želji da saznate nešto više o Ledincima konsultujete čuveni Google, ne očekuju vas baš preterano lepi naslovi. Činjenica da je ovo pitomo "gorštačko" naselje na obroncima Fruške gore poslednjih godina retko i teško uspevalo da se probije do naslovnih strana srpske štampe, a kada bi se i izborilo za malo pozornosti, novinske stupce bi uglavnom punilo crnom hronikom i tragičnim informacijama, zahvaljujući kojima je poznato i van granica Vojvodine.

Na prvi pogled jednolično naselje, satkano od jedne glavne ulice, puste i "pošteđene" bilo kakvih prolaznika, sa jednom jedinom kafanom koja radi (ponekad) u poslepodnevnim časova i bez puno živosti, svoje skrovite tajne i vrline, ne nudi na izvol’te, već otkriva samo onima koji to zasluže.

Jedan od aduta kojim Ledinci barataju u nameri da razoružaju putnika namernika jeste i tzv. Petrova pećina, koja se nalazi na izlazu iz naselja, prema Fruškoj gori. Pećina, čije ulaze, kao u scenama horor filmova "krase" slepi miševi i paučina, po legendi je nastala tako što je čoban naišao na zlatnu žicu, a onda otkrio i mini rudnik u škrilji, prema rečina meštana, interesantnija je stranim posetiocama nego domaćim pustolovima. Ipak, kako tvrde Ledinčani, ovo mesto nije ni prvi ni jedini specijalitet na "ledinačkom meniju".

Gde je priča o Ledincima, tu je, dakako i Ledinačko jezero - predmet imovinskih i interesnih sporenja različitih institucija i pravnih subjekata u poslednjoj dekadi, potencijalna turistička oaza ovog kraja. Na prostorima jezera, inače, snimani su i kadrovi za filmove "Mi nismo anđeli 3", "Čarlston za Ognjenku", kao i jedan spot Zdravka Čolića. U prilog svojoj sabornosti, Ledinčani često ističu i rekonstrukciju zgrade lokalne crkve, koju je, pored celog sela, zdušno podržala i obližnja fabrika pod austrijskim vlasništvom, čiji je gazda, iako katolik, donirao čak 20 hiljada evra za taj poduhvat!

Inače, u poslednjih par decenija, Ledinci su od divlje naseobine kraj Fruške gore evoluirali u modernu gradsku periferiju, pa danas meštani imaju na raspolaganju kablovsku televizju, novu telefonsku centralu, zasebnu autobusku liniju i sređena stajališta, struju, gas, a na davno sačinjenoj listi komunalnih potrepština, ostalo je da se štriklira jedino još kanalizacija!

Cvijetin "Kiki" Sekulić, vodoinstalater, prvi alas Ledinaca,
Petar "Nesalomivi" Kostić, električar, hroničar mesta, starosedelac, večiti optimista

Nas dvojica se družimo već gotovo pedeset godina i pratimo jedan drugog u stopu. Kada sam ja pao godinu u srednjoj školi, Petar se ispisao kako bismo diplomu stekli istovremeno. Posle smo istog dana otišli i istog dana se vratili iz vojske, istovremeno sazidali kuće, pomagali jedan drugom, a jedino sam ja "omanuo" kada je ženidba u pitanju, pa sada kaskam za mojim Perom, koji već ima i unuku, ali ću se potruditi da ga stignem.

Nekada su vremena bila drugačija, a Ledinci i manje razvijeni i manje poznati - recimo, u osnovnu školu smo išli čak sedam kilometara peške, do Sremske Kamenice, a to nas nije ometalo da budemo i bolji i redovniji đaci od rođenih KamenIčana. U srednjoj školi profesori nisu imali pojma gde su Ledinci, pa smo lagali da na nastavu putujemo po četiri sata vozom, zbog čega smo bili oslobođeni prvih par časova.

Klinci uvek imaju neke sulude, ali njima zanimljive ideje. Mi smo voleli da se družimo sa svima okolo, ali smo između sebe uvek bili najviše složni. Ovi današnji se nešto preterano i ne druže, osim ovih što su prešli u navijače, pa se sad diče time okolo.

Razvoj naselja započeo je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada smo dobili struju, autobusku liniju i urbanistički plan, te su naše kuće konačno postale legalne.

Inače, struju smo dobili 1971. godine na dan boks meča između Muhamed Alija i Džo Frejzera - "napon" je u selo stigla u 12 časova, a duel je bio u poslepodnevnim satima. Svi smo se sjatili u kuću jedinog u selu koji je imao televizor i zdušno navijali za svog favorita, to iskustvo nikada nećemo zaboraviti.

Iako nismo imali Internet, mobilne telefone i sve druge olakšice, znali smo odlično da se zabavimo - organizovali smo igranke po kućama, na koje po pravilu dolazilo celo društvo, a đuskali smo uz muziku sa gramofona na baterije.

Naša ekipa, po ugledu na gradske, osnovala je i prvu ledinačku bandu, koja je kod mlađih izazivala poštovanje, a kod starijih podsmeh - bila su to naivna vremena, pa su takve bile i naše aktivnosti, ni nalik današnjim gilipterima koji okolo jurcaju sa skakavcima, pištoljima i viškom besa!

Ledinci su lep kraj za igru, da ne pominjem sankanje. Zimi i kada nema nešto snega kod nas se beli. A i selo nam je nekako "uzbrdo-nizbrdo", pa tu moraš da ugradiš kočnice na sanke ako misliš da se zaustaviš pre izlaska iz naselja. Dobra stvar su i velika dvorišta, ali i proplanci, koji su milina za fudbal u proleće i leto.

Petar Kostić, koji je nadimak "Nesalomivi" dobio jer je 2004. preživeo strahoviti saobraćajni udes u Nemačkoj, posle kojeg je bio operisan osam puta i šest dana proveo u komi, jedan je od četiri žitelja Ledinaca koji su najduže u selu - a mi ostali, ovde smo svi mahom "dođoši".

Ledinci stoje, pomalo nakrivljeni, potpuno svoji i nevoljni da se puno mešaju u stvari izvan njih. Neko bi rekao levo od Fruške Gore, neko bi rekao tik uz nju, ali za Ledinčane to je kraj koji poznaju i vole, mesto u koje se vraćaju i koje ih uvek čeka jednako brdovito, jednako divlje i prirodno, jednako njihovo.

Ovo je bila kratka priča o Starim i Novim Ledincima, u petak pišemo o Detelinari.

U međuvremenu, sem naših objavljujemo i Vaše priče, a najbolje će biti nagrađene. Glavna nagrada je četiri noćenja u Pragu za dve osobe. Tekstovi će biti objavljeni na ovom portalu, uz uredničku korekciju.

Ako želite da pišete, adresa je: Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli .