Verujem da svako od nas na poseban način doživljava kraj u kojem je rođen i u kojem je proveo najranije detinjstvo. Kraj koji ga je oblikovao, obeležio i koji je, nekad davno bio ona - prva stvarnost - kroz koju smo upoznali, prepoznali i uspostavili sebe u odnosu na ovaj svet. Možda danas nismo previše srećni, ni naročito uspešni, ali sve je relativno i mora se živeti. Dodatno nas je zbunilo svo socijalno ništavilo koje je nastupilo, iskreno, možda baš zbog sreće i spokoja koje nam je tih osamdesetih pružao Satelit, a kasnije i Novo naselje.

 

Tih osamdesetih i početkom devedesetih živeli smo na Satelitu, u ulici Živka Radovanovića 5.

Poznavaoci Novog Sada i Satelita će sigurno znati koja je to zgrada. Ona je imala i svoju sestru bliznakinju koja je bila, a i danas je, označena brojem 3. Naš dvosoban stan bio je na prvom spratu. Danas su obe zgrade, inače projektovane četvorospratnice, dobile po još jedan sprat, mali dodir modernog vremena i investitora sa računaljkama u rukama. Obe su bile sive teksture u završnoj obradi.

Okolina neopisiva s proleća. Isped terase topola visoka 25 metara, koja danas više ne postoji, a koja je bila najviše drvo koje sam u životu videla. Pravila je nevidjeni hlad. Pored toga, bila nam je mesto gde smo sedeli, penjali se, pravili kućice na granama i koju smo jednostavno gledali - kada duva vetar. U njenom podnožju niz žbunja koje je imalo sitne žute cvetiće, koje smo brali mamama da izdejstvujemo još pet minuta napolju sa drugarima. Ispred žbunova i topole, velika livada sa malenim puteljcima, baš po meri čoveka, toliko čvrsto utabana da je ni kiše nisu nikada pokvarile. Na njoj me je tata učio da vozim svoj prvi metalik plavi poni-bicikl, jer ako padnem neću se ozbiljno povrediti.

Pored livade, a ispred zgrade je bio betonski plato za igranje lastiša ili između dve vatre dok se ne upale svetla na ispucalim drvenim banderama, a onda kući..... U blizini nekoliko meni tada ogromnih ograđenih površina sa raznim drvećem prekrasnih boja i cvetova, onih ljubičastih koji liče na ljiljan, a kada su potpuno rascvetani vidi se žuti prašnik koji nam je svaki put bojio prste. Čini mi se da toliko crvenih i rozih bobica nikada posle nisam videla ni u jednom kraju grada gde sam živela. Toliko zelenila na malom prostoru oko dve zgrade, boja i cveća nije bilo nigde u gradu, pa čak ni u Limanskom parku, što sa sigurnošču tvrdim jer sam odlazila redovno kod babe i dede na Liman.

Na livadama prepunim sitnog raznobojnog poljskog cveća dečaci su postavljali golove za mali fudbal i to je bilo njihovo carstvo u koje su uvek, ali uvek, puštali i devojčice, pa čak i da budu u ekipi. Graje je bilo uvek i svuda. Sa druge strane, na drugoj livadi, malo bližoj mojoj zgradi, komšinice su sušile sav svoj veš. Bukvalno sav, i po noći ga bezbrižno ostavljale da se suši na vetru,bez imalo bojazni da će ga neko ukrasti. Čini mi se da lopova nije ni bilo, koliko je sve bilo sigurno. Sigurnost, reč koja je tako mala, a toliko nedostižna danas u ostvarenju. Upravo to je reč kojom bih opisala čitavo svoje i bratovo detinjstvo na Satelitu.

Iako smo kasnije preselili na Novo Naselje, brat i ja nismo želeli da menjamo školu "Miloš Crnjanski". Sećam se da sam od šestog razreda pa do kraja osmog, išla kući s mojom drugaricom Brankom preko Satelita, što je duplo duže. Samo iz razloga da pet minuta sednem na klupu ispred Živka Radovanovića broj 5 i posmatram okolinu, druge ljude i prozor moje nekadašnje dečije sobe. Verujte da tih godina takva oaza mira i spokoja nigde nije postojala.

S obzirom da sam večiti optimista čekam vreme i investitore za sredstva koja će služiti za revitalizaciju i obnovu naselja Satelit i svih ostalih novosadskih naselja bezdušno prepuštenih zubu vremena, ostavljenim da propadaju pod smenom generacija ljudi i generacija vlasti. Stvarnost ne obećava mnogo, nemam mnogo iluzija. Ipak, negde u dubini svoje duše ne prestajem da verujem da će boje sa slike jednom ponovo oživeti i da ću ponovo moći da vidim moj stari Satelit. Jednog proleća, kada opet prođem mojim krajem i opet sedenem, pet minuta, na moju klupu u ulici Živka Radovanovića, biće to nešto sasvim posebno i sasvim lično: kao dobra, stara, nezaboravljena fotografija. (autorka teksta i fotografija Ljiljana (Strika) Čurović).

Ako i Vi želite da pišete i da Vašu priču vide i ostali posetioci ovog portala, adresa je: mojkraj@021.rs. U nedeljama koje slede na našem portalu ćemo pisati o svim novosadskim kvartovima i naseljima, a sem naših objavićemo i Vaše priče. Najbolje će biti nagrađene, glavna nagrada je četiri noćenja u Pragu za dve osobe.

Tekstove koji nisu redakcijski (poput ovog) moguće je komentarisati na Fejsbuk stranici Radija 021.