Živim u onim uzanim redovima kućica što su razvučeni između bulevara Evrope i Subotičke ulice. Oni gde nikada nisam znala da li treba komšijama da kažem "Dobar dan" ili "Jó napot". I ako odem do bulevara, biću u gradu, i ako mu okrenem leđa, završiću na selu.

Gradska buka nije uvek bila tako blizu mog života. Nekada se na mestu bulevara protezala dolma, ogromna zmija od zemlje što razdvaja redove kuća od grupice zgrada u koju gleda moja ulica, zid preko kojeg su ratovala "ova" i "ona" deca. Na tom ćošku moje ulice, sada niču zgrade i privatne škole. Nekada je tu bila betonska praznina, i žalosna vrba. Sa dovoljno iskrivljenim stablom da se bar nas četvoro smesti na njemu, raspravljajući gde napraviti sledeću bazu za decu naše ulice. I traktorska guma. Umalo da je zaboravim.

Svaki dan dečaci su prelazili dolmu i vraćali je nazad, iz one grupice zgrada, tvrdeći da je "naša". I onda su noću dolazili "oni" i uzimali je šapatom se bodreći da je njihova. Ja sam sedela na drvetu i izvirivala preko dolme. Pogledom lovila dečake koji se vijaju, i gledala dira li mi neko mlađu braću. Da podviknem, da potrčim, da spasim od batina. Kada se smrkne, u krugu gume sedeli smo i palili vatru, smejali se kakvi smo klinci bili prošle godine kada smo se svi "ložili" na klikere. Kako je mama od onog što je živeo preko puta uvek izlazila i tražila njegove klikere nazad jer ne može više da ih kupuje, i kako je dečak sa ćoška uvek mrmljao nešto na mađarskom dok se klikera. Da, u mojoj ulici sva deca su pričala srpski. Jer taj jezik smo svi znali, a mađarski tek poneko. A kada se već svi zajedno družimo, bio je red i da se svi razumemo. Jedino kada bi nečija mama zvala na večeru, ili kada bi se neko posvađao, zvuk mađarskog jezika se razlivao ulicom. I nekada noću, oko te vatre u traktorskoj gumi, kada su male komšije učile svoje drugare po koju mađarsku reč.

A onda se pojavio koš. I deca iz drugih ulica. I lopta. Oni koji nisu bili dobri da igraju, gledali su, navijali, ili ispred nečije kuće "krali" ringlove. Polako, na našem ćošku dolazila su neka starija deca, i igrala se tu u našem malom raju. Polako, zemlja sa dolme je nestajala, kao i svi naši ratovi, baze, igranja. I sankanje. Ostali smo bez mesta za sankanje. Svaki put kada bi pao sneg, išli smo sa "njihove" strane, jer je bio bolji pad, i svi zajedno se spuštali, neko sankama, neko samo na svom turu, do podnožja, niz taj malen breg.

Definitivan kraj mog detinjstva, u tom malom seocetu u sred grada, bio je kada je grad stigao do nas. Kada su posadili zgradu na mesto naše žalosne vrbe što je godinama opstajala u betonskoj pustinji, i kada su otvorili privatni fakultet i privatnu osnovnu školu, na tom istom mestu gde smo se klikerali, vijali, i igrali žmurke. I više moja ulica nije bila na granici između sela i grada. I više se mojom ulicom nije išlo samo peške i biciklom.

Umesto siluete moje elegantne profesorice muzičkog, kako na onom biciklu poniju vuče džak krompira, i lagano nestaje sa one strane dolme, buka automobila sa bulevara i korak užurbanih prolaznika dočekaće nove generacije. Oni će znati od malena da li je taj kraj Telep ili Adamovićevo naselje, koji autobusi tuda vode do centra grada, i kako je to živeti u zgradama. Ne bih menjala svoje rđom umazane prste od kucanja eksera u zid baze na dolmi, vijanje kroz žbunje i drveće što je tuda raslo, ni nešto malo onih mađarskih reči što sam ih naučila u blatu dok sam se klikerala, ma ni tu kanticu klikera iz svoje sobe, ne bih menjala za taj urbani osećaj da živim u gradu gde se stalno nešto dešava, menja i raste.

Selo u gradu. Najlepše mesto za odrastanje. Sve je blizu, svaki bioskop, tržni centar, igraonica, škola. I sve je tako daleko i nevažno u onom momentu kada skačemo sa komšijinog drveta, džepova punih riglova, "hoću li pasti tu u blatu, ili se dočekati na noge" dok se smeh pod naletom adrenalina razleže među šačicom kuća koje lagano nestaju u zgradama. (autorka priče Tamara Kopestinskij)

Ako i Vi želite da pišete i da Vašu priču vide i ostali posetioci ovog portala, adresa je: Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli . U nedeljama koje slede na našem portalu ćemo pisati o svim novosadskim kvartovima i naseljima, a sem naših objavićemo i Vaše priče. Najbolje će biti nagrađene, glavna nagrada je četiri noćenja u Pragu za dve osobe.

Tekstove koji nisu redakcijski (poput ovog) moguće je komentarisati na Fejsbuk stranici Radija 021.