Jednog prolećnog dana na našu terasu u zgradi na Bulevaru Jaše Tomića sletela je čudna golubica zlatnožute boje sa belim šarama. Imala je crvene oči i zlatan prsten na nozi. Zvali smo je Zlatija. Odmah smo shvatili da to nije obična divlja golubica. U čudu smo se zapitali: "Otkud rasna golubica tako neobične boje da doleti baš na našu terasu, u sred grada na Bulevaru"?

Svi smo je odmah zavoleli. Pomislili smo da nam ona možda nosi poruku iz daljine od nekog dalekog rođaka koji je možda još živ negde u svetu. Uskoro je sa njom na našu terasu počeo da dolazi jedan tamnosivi divlji golub. Rodila se ljubav između plemenite golubice i divljeg goluba Detelinarca. Svi smo se često u šali pitali: "Kako je to uspeo naš detelinarski golub da zavede rasnu golubicu ko zna odakle"?

Ja sam uvek bila sigurna da je to i kod golubova kao i kod nas ljudi. Verovala sam da je to kao kad kršni mladić dođe sa nekog brda i zavede devojku sa Detelinare čija se i baba tu rodila. Njihova ljubav stvori jedan sasvim novi soj ljudi, decu planine i ravnice. Nas takvih je puna Detelinara. Možda je baš zbog toga ona, kao i ceo Novi Sad, toliko lepa i raznolika. Par golubova je, baš kao i ljudi, na našoj terasi uskoro svio svoje gnezdo. U njemu su rođena dva mala siva goluba sa maminim crvenim očima. Učili su da lete na našoj terasi, a onda su sa naše terase preletali na komšijinu, pa na obližnje drvo. Zatim su leteli po celoj Detelinari, ali su se opet vraćali na našu terasu.

Golubica je ubrzo snela ponovo jedno jaje i rođen je novi mali sivi golub sa maminim crvenim očima. I on je uz brižnu pažnju roditelja i braće odrastao na našoj terasi i uvek nam se vraćao. Ljubav između divljeg goluba Detelinarca i plemenite golubice iz dalekih krajeva se nastavila i porodica se širila. Te godine je zima naglo i rano došla. Baš tada je rođen treći par malih golubova. Braća i roditelji su ih brižljivo čivali i grejali. Mi smo stavili krpu u gnezdo kako bi ih bar malo ugrejali. Ali, mraz je bio jači. Ubio je male golubove! Golubica je dugo grejala svoje hladne mrtve golupčiće. Kada ih je tata odneo da ih sahrani ispod zgrade, golubija porodica je dugo gledala za njima i dugo posle toga patila za svojim malim članovima. Majka se dugo okretala u krug po našoj terasi i tražila svoje mrtve golubove. Tugovala je za njima i uskoro umrla na našoj terasi. Tata ju je sahranio u dvorištu naše porodične kuće u selu. Rekao mi je da je pronašao ranu na njenog glavi. On i danas misli da su je ubili neki naši golubovi Detelinarci koji su bili ljubomorni na njenu lepotu i našu pažnju prema njoj i njenoj porodici. Ubrzo je umro i njen golub.

Iza njih su ostala njihova tri golupčića, tada već odrasli golubovi, sivi, kao njihov tata divlji golub sa Detelinare sa maminim crvenim očima i vitkom figurom. Ljubav goluba sa Detelinare i plemenite golubice završila se tragično, ali iz nje je rođen potpuno novi soj golubova sa Detelinare. I danas, često, njihova deca i unučad dolaze na našu terasu, kao da znaju da je njihov rod baš tu začet. Evo, baš ovog hladnog zimskog dana došao je na našu terasu njihov unuk. Kada je tata jutros otvorio vrata, ušao je u naš stan kao u svoju kuću. Prošetao je po svim prostorijama a onda mu je tata napravio kuću od kartonske kutije u kojoj se greje dok ne prođu ovi hladni dani na Detelinari snegom okovanoj. (autorka teksta i fotografija Snežana J. Ilić)

Ako i Vi želite da pišete i da Vašu priču vide i ostali posetioci ovog portala, adresa je: Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli . U nedeljama koje slede na našem portalu ćemo pisati o svim novosadskim kvartovima i naseljima, a sem naših objavićemo i Vaše priče. Najbolje će biti nagrađene, glavna nagrada je četiri noćenja u Pragu za dve osobe.

Tekstove koji nisu redakcijski (poput ovog) moguće je komentarisati na Fejsbuk stranici Radija 021.