Kroz šuplje džepove farmerki na svu sreću nema šta da mi propadne i da se izgubi. Navlačim omiljenu majicu, i mada neću hodati, već kao Petar Pan samo leteti nad nekadašnjim ulicama koje planiram da obiđem, obuvam i srazmerno ofucane starke. Nikad nisam voleo da idem bosonog, a u papučama sam se uvek osećao kao da mi je neko dodao pedesetak godina, istovremeno oduzevši istu cifru od koeficijenta inteligencije.

Uz nečujan blagoslov letnjeg jutra, ispraća me miris lipe nošen suvim pustinjskim vetrom. Osvežen dahom izmagice nad Dunavom, nečujno se provukao somborskom prugom, mangupski pretrčao Futošku sakrivši se u bagrenjaku, da bi konačno rasuo miris mora po sanjivim baštama.

Iz kuća nikad nismo istrčavali kada smo išli nekud nekim bitnim povodom. Neko nepisano pravilo, više navika, bila je da se iz kuća skoro pa izšunja, onim lopovskim, mačije nečujnim korakom. Oduvek na lošem glasu, mračna i naizgled gruba, Detelinara je među onima iz drugih delova Novog Sada važila za deo u koji bez preke potrebe nakon sumraka ne treba zalaziti, mada je bila potpuno bezazlena.

Sunčana strana Hadži Ruvimove ulice je preko puta, ali od kada znam za sebe, išao sam onom stranom koja je u hladu, pa tako idem i sada. Kao klinci uvek smo birali one strane na kojima je bilo najviše ledenica i najmanje isfrustriranih avlijanera, a navike se teško menjaju, pogotovo kada te više ništa ne tera da ih promeniš.

 

Ranije sam hodajući ovim istim totoarom pazio da ne nagazim poprečne linije, to je važilo za baksuz, maler. Kako sam odrastao i uviđao da se loše stvari ipak događaju koliko god se trudio da svaki od tih nelogičnih običaja ispoštujem, tako je i to sujeverje gubilo smisao. Ni kasnije, buntovnički obrnuto izbegavanje u namerno gaženje nije pomagalo. Ubrzo su neke potpuno druge stvari okupirale moje misli i samo naizgled zauvek izbrisale te nekada tako važne sitnice.

Kažu da što je čovek stariji, to se bolje priseća detinjstva. Bez obzira što se zaista često osećam kao starac, ipak se nadam da greše, jer razmišljajući šta da napišem o trotoaru, to je bila prva stvar koja mi je pala na pamet. Ako to nije neupadljiv arhivski detalj zaboravljen na dnu škrinje, onda ne znam šta jeste. Od letnjih žega do pepelom posutog leda, mnogo toga je nad njim prošlo, ali ne i nestalo.

Kao u onoj staroj pesmi, živeli smo u dvorištima punim neba i ptica. Prašnjavim neasfaltiranim ulicama draž je davao pisak lokomotiva iz ložionice, gugut kumrija, klikeraški tereni, topot kopita zaprega skupljača perja i starog gvožđa, zvižduci golubara, oštrači i kišobrandžije. Zimi joj je mesto ustupala graja dece koja su se sankala kraj pruge, a leti do kasno uveče igrala žmurke. Komšije su tokom lepih dana izlazile i okupljale se na klupama ispred kuća, posebno leti, kada popodne splahne vrelina, divanivši do mraka o nekim danas sasvim nebitnim stvarima.

Još par koraka do raskrnice, ako se mesto gde se ukrštaju dva šora uopšte može tako nazvati. Nastavljam istom ulicom, i ponovo iz navike na tom mestu prelazim na sunčanu stranu. U školsko doba bih tu obično skrenuo očekujući da ubrzo sretnem neko od poznatih lica. Kada mi navru emocije, onda se usred deficita reči kojima bih ih iskazao obično izvučem na kratku metaforu. Sada je jedan od takvih trenutaka, a metafore ni od korova. Kao letnjim pljuskom zatečen, ubrzavam korak i gledam pred sebe, pokušavajući da ne pokvasim te špagerice uspomena.

Uzalud. Iskrao mi se pogled na tren, kao prevejani džeparoš. Samo trenutak nepažnje i eto ga već neuhvatljivo daleko. Otrčao je levo niz ulicu Janka Čmelika, proleteo kraj Centroslavijine radnje iz koje se jutrom širio miris svežeg hleba, preskočio veliki točak stare pumpe na arteškom bunaru, zanjihao "popino prase" izniklo uz kanal, vinuvši u nebo bele leptire kupusare koji su tu prenoćili, proverio frizuru u odrazu na izlogu "Foto Miće", umirivši zatim korak kao da nigde ne žuri, tu pred prvu stanice devetke, iščekujući da se u daljini, tamo pred školom, susretne sa jednim drugim pogledom.

Kada mi pogled tako odluta, teže ga je povratiti nego nokautiranog boksera. Da je to bar zadnji ćošak koji me čeka i koji krije mnoge tajne, tek je prvi, a svaki mami svojom pričom. Ne prodaju ništa, daju sve, dočekuju me kao divana željan salašar umornog namernika. Ko bi im onda mogao odoleti?
Uprkos svemu nastavljam dalje, iščekujući da bez zastajkivanja, onako kibicerski provirim u baštu jedne stare uvučene kućice čiji broj više ne pamtim. Tom arhaičnom dvorištu oduvek je falio još samo pijani pesnik i par dokonih grofova u belim odelima, pa da sve podseća na letargičnu atmosferu miholjskog leta iz romana nekog ruskog klasika.

Par koraka me deli do stare limarske radionce na sledećem raskršću sa uzanom ulicom Dr. Kasapinovića, koja mi je baš zbog te uzanosti verovatno uvek i delovala nekako najpitomija. Pamtim je po jednoj staroj ogradi od kovanog gvožđa, iza koje me je oduvek mamilo neobično bajkovito dvorište u koje za razliku od mnogih drugih nikad nisam kročio. Ostavljam je iza sebe, sa kapima rose usnulim u tišni hlada još uvek netaknutog jutarnjim suncem.

Zadihan bujicom navirućih slika i zvukova, stižem do narednog ćoška i zadružne prodavnice sa ulazom na uglu, kakav su imali svi lokali sa dušom iz tih davno prošlih vremena. Unutrašnjost sva u drvetu ofarbanom u crveno... ili beše narandžasto? Zar je uopšte bitno posle više od četvrt veka?

Ipak bih se kladio na crveno.

U prašnjavi izlog ni ne gledam. Znam da je po običaju prazan, ili da ako nečeg u njemu uopšte i ima, nije vredno gledanja. Najlepša i najvrednija stvar u toj prodavnici nije ništa što se u njoj može kupiti, već sama prodavnica, stari rafovi, kantar i police patinirane mirisima i tragovima minulih dana, koji su se uvukli da zauvek ostanu tu.

Na tom mestu gde je vreme stalo početkom prošlog veka stajem i ja, a vama koji pamtite, ostavljam da po sopstvenom sećanju nastavite dalje, ulicama Stare Detelinare... koje više nema. (autor teksta i fotografija Stare Detelinare Ljubomir Vučinić)

Ako i Vi želite da pišete i da Vašu priču vide i ostali posetioci ovog portala, adresa je: Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli . U nedeljama koje slede na našem portalu ćemo pisati o svim novosadskim kvartovima i naseljima, a sem naših objavićemo i Vaše priče. Najbolje će biti nagrađene, glavna nagrada je četiri noćenja u Pragu za dve osobe.

Tekstove koji nisu redakcijski (poput ovog) moguće je komentarisati na Fejsbuk stranici Radija 021.