Za sada samo trava na mestu prve novosadske samoposluge

Mnogima nije poznata činjenica da je na ovom prostoru bila prva samoposluga u Novom Sadu, svojevrsni spomenik razmahu grada u vreme socijalističke modernizacije. Ispostavilo se da je rušenje samoposluge bilo ne samo ishitreno, nego i besmisleno.

Prodavnicu su projektovali čuveni arhitekti Milena i Sibin Đorđević. Prednji zid je bio sav u staklu, trećina dodeljena vratima, dok su bočni zid prema Stražilovskoj ulici arhitekti namerno ostavili u kamenu i tako izbegli jednoobraznost socijalističkih objekata.

Kako se početak rada prve samoposluge poklapa sa ubrzanim zapošljavanjem žena, projektanti su enterijer u potpunosti prilagodili novim okolnostima. Znali su da je ženi preostalo malo vremena za kupovinu, te je ideja bila da ceger napuni za najviše petnaest minuta. Rafovi su bili brojni, napunjeni od vrha do dna kako bi sve bilo pri ruci, lako dostupno. Prolaznici su kroz staklene zidove videli krcate i lepo dizajnirane rafove i ulazili su, čak i ako nisu imali nameru.

Celina samoposluge je bila u funkciji mamljenja mušterije i reklamiranja kupovine. Za razliku od dotadašnjih prodavnica, kupac je ceo odabir i uzimanje robe obavljao sam, a jedini susret sa prodavcem imao je pri plaćanju, na kasi kod izlaza. Odlično lociran u urbanom kvartu, na putu ka Univerzitetu, objekat je decenijama profitno poslovao, sve dok nije došlo vreme ratova u okruženju, raspada bivše države i tektonskih tranzicionih promena naše svakodnevice, uključujući i način i stil pazara.

Ipak, poslednjih sezona ovaj objekat se pokušao promovisati najpre kao radnja sa tehničkom robom, a potom i kao autosalon. Iako se zdanje toliko odomaćilo u reonu i u srcima građana, samo su najupućeniji znali da je u pitanju objekat sa privremenom građevinskom dozvolom. Upravo privremenost je, tokom manije stanogradnje, otvorila mogućnost da se zauzme i ovaj atraktivan plac.

Kasnije se u priču uključio i Grad sa namerom da u planiranu zgradu koja bi se tu podigla, iseli socijalu zbrinutu u divnim, ali zapuštenim kućama u Podgrađu. Od najavljene revitalizacije Podgrađa za sada nema ništa, pa time otpada, i inače sporno, raseljevanje tridesetak porodica u zgradu planiranu upravo na od skora zatravnjenoj parceli. Istovremeno i hvaljena i osporavana, ideja preseljenja tridesetak porodica nikada nije ni razvijena do kraja, ali je prethodna vlast najavila, a aktuelna nemilosrdno sravnila bivšu samoposlugu.

Ipak, sticajem okolnosti, lokalna vlast je u prilici da obnovom samoposluge u formi identičnoj prvobitnoj popravi zabrljano i pokaže kako nije bez osećaja za zdanja koja su po prirodi delatnosti i ulogama koja su imala svojevrsni spomenici perioda socijalističke industrijalizacije i izgradnje. Jer nije u pitanju samo autosalon, u šta je poslednjih sezona preinačena najstarija ovdašnja samoposluga, već je rušenjem iz vidokruga građana izbrisan upečatljiv simbol vremena tokom kojeg se Novi Sad od panonske varoši kontinuirano razvijao u srednjeevropski grad srednje veličine. (Živan Lazić)