Kada dvoje ljudi koji su u dugotrajnoj emocionalnoj vezi uđu u period kada im nije toliko prijatno jedno pored drugoga, oni bi, prema ovoj definiciji, trebalo da raskinu jer više nema ljubavi. I, zaista, oni ljudi koji određuju da li jesu ili nisu u ljubavi sa nekim isključivo na osnovu toga koliko su za njega "zagrejani" teško uspevaju da uspostave trajniju emocionalnu vezu.

Kod nekih mladih ljudi, posebno devojaka, nastaje jedna vrsta zavisnosti od osećanja zaljubljenosti. To su osobe koje i same prepoznaju kod sebe želju da stalno budu pomalo uznesene osećanjem zaljubljenosti. One pogrešno izjednačavajući zaljubljenost i ljubav izjavljuju: "Volim da volim". Brzo i često se zaljubljuju: kada osete da se odljubljuju od jedne osobe, nekako se odmah počnu zaljubljivati u neku drugu. Taj obrazac pokazuje da im partner u stvari i nije važan kao određena osoba, ličnost, kao ljudsko biće sa svojim kvalitetima i nedostacima. On je samo objekt zaljubljivanja, puko sredstvo za izazivanje osećanja zaljubljenosti, lagane ljubavne opijenosti, stanje izmenjene svesti. Na to ukazuje i nekada veoma bezobziran način na koji raskidaju osobe koje su se "ohladile": bezosećajno odbacuju onoga za koga su u fazi "zagrejanosti" tvrdile da im je najvažnija osoba na svetu.

U traganju za ljubavlju mnogi lutaju sa nejasnim i izmešanim pojmovima u glavi. I zato je važno stvari nazvati pravim imenom. Suština psihološkog mehanizma o kojem je reč nije u odnosu prema drugom, već u odnosu prema sebi, tačnije prema svojim osećanjima. I zbog toga, iako on liči na neki oblik ljubavi, on ne može biti ljubav, već jedna vrsta narcisoidnosti.

Ljubav nije samo osećanje, ona je prvenstveno odnos emocionalne povezanosti u kome ima mesta za prijatna, ali i za povremena neprijatna osećanja ili ravnodušnost. Ona jeste stabilna i dugotrajna upravo zbog toga što onaj koji voli izjavljuje: "Volim te i kada se ljutim na tebe" ili "Volim te i kada te pogledam, a srce mi ne zatreperi od ljubavi".