Preterana kontrola ili prevelika sloboda jednako su pogubni u odnosu roditelja i tinejdžera. Roditelji najviše greše kada pokazuju premalo interesovanja za aktivnosti kojima se bave njihovi tinejdžeri, kada ih nedovoljno hvale i pokazuju ljubav, kada za njih nemaju vremena, kada ih omalovažavaju ili postavljaju preterane zahteve, ne poštuju njihova osećanja. Ali greše i kada su im loš primer, odnosno puše, piju, podređeni su sticanju materijalnih dobara, ili dete opterećuju svojim životnim problemima, pišu Novosti.

Zato, biti tinejdžer nije uopšte lako. Iz svog ugla roditelje najčešće doživljavaju kao gnjavatore, jer ih stalno nešto ispituju, od toga kuda idu, sa kim se druže, pa nadalje. I to sve pod izgovorom da brinu, jer ih bezgranično vole. Tinejdžeri su u takvim situacijama skloni da kažu: "Ako nas toliko vole, zašto nas ne puštaju da ostajemo van kuće duže, zašto nam zabranjuju da farbamo kosu ili stavljamo pirsinge, zašto..."

Pritešnjeni pod naletom ovakvih pitanja, roditelji često nisu u stanju da daju prave odgovore, već im je i dalje jednostavnije da vrše pritisak i zahtevaju od tinejdžera da rade onako kako oni žele.

U svakom slučaju, sukob na relaciji roditelj i tinejdžer vrca na sve strane. Svađaju se oko najneverovatnijih stvari, zbog škole, izlazaka, izgleda, urednosti, telefonskih razgovora, prijatelja, novca. Na kraju dolazi i do prekida komunikacije, koja se još više potencira lupanjem vratima ili drskim primedbama tinejdžera. Međutim, ako to postane praksa i traje dugo, sukob može u priličnoj meri da poremeti porodični život i manifestuje ozbiljne posledice, koje nekada zahtevaju i stručnu pomoć da bi se konflikt razrešio najbezbolnije.

U svakom slučaju, roditelji svoj deci u turbulentnim godinama treba da prilaze sa više suptilnosti. Mladi u ovom periodu počinju da razmišljaju na drugačiji način i uviđaju da njihovi roditelji nisu savršeni i nepogrešivi. Da bi smanjili osećaj zavisnosti spremni su da roditeljima prilepe negativne osobine koje čak i nisu prisutne, ili su naprosto zanemarljive. Na taj način postižu emocionalno udaljavanje, oblikujući sopstveni identitet. Da bi novo stanje još više naglasili, roditeljima često govore da su dosadni i naporni, stide se njihovog ponašanja. Ponekad se vrlo slično ponašaju i u odnosu na nastavnike i prijatelje.

Stručnjaci, međutim, ističu, da malo toga može da se uradi na "prevaspitavanju" tinejdžera. Može da se razgovara, ali, pre svega, roditelj treba da se naoruža strpljenjem i sačeka da tinejdžer sam izađe iz tog svog "mikročudnovato obojenog sveta" u koji, naprosto, mora u nekom trenutku svog psihofizičkog razvoja da uđe.