Menu 021
25.06.2017.

Karlovačka pivara bez piva

Nikada mi nije bilo jasno zašto je Pivara nazvana Pivara, te sam uvek pretpostavljala da ima veze sa nekim pivom.
Naslovna 16.02.2012. | 08:39 > 17:36

Nikada mi nije bilo jasno zašto je Pivara nazvana Pivara, te sam uvek pretpostavljala da ima veze sa nekim pivom. U početku sam mislila da cu naići na pivnicu, na radnike kako sede ispred i piju pivo za vreme pauze. Dugo sam je tražila, ali i dalje ni traga ni glasa od nje. Smatrala sam da su je verovatno sakrili negde između kuća kako ne bi pravila gužvu i buku. Ima jedna bandera, znate, na kojoj piše Pivara. Ja sam, po logici, smatrala da je tu njen početak, te sam uvek ljudima davala do znanja da su sada stupili na teritoriju Pivare.

Čini mi se da su crvena slova ispisana na žutoj površini, ili su žuta slova na crvenoj površini, hm? U svakom slučaju, ta bandera je za mene bila granica, kao što i država ima granicu. Pivara je dosta prometna, znate, svakakvi ljudi tuda prolaze. Pored tog znaka ima jedna prodavnica, koja snabdeva celu Pivaru, u svim hitnim slučajevima; najviše decu, kad im padne šećer, ali i to je hitan slučaj, zar ne? E, mi tu prodavnicu zovemo Šarac, ali ja mislim da se ne zove tako. Ima neko ime, ali niko ga ne koristi.

Leta su na Pivari baš vruća i tada idemo po sladoled najmanje tri puta na dan. Uglavnom smo imali pare samo za one ledene, znate, ali mi deca te najviše i volimo. Od te prodavnice, put ide nizbrdo, sve do vulkanizera. Nije to neki veliki nagib, ali dovoljan je da uvek siđemo sa bicikla i guramo ga do prodavnice. A još ako bi neko nekoga vozio na šipki, e tek tada ne bismo mogli da uzguramo. Jaoj, taj jedan minut guranja uvek nam se činio kao večnost; ona vrućina, a mi željni sladoleda! Kada bih objašnjavala ljudima gde živim, uvek bih obavezno rekla, kod vulkanizera skreni levo u onu uličicu. Ima dole, niz glavni put, još jedno skretanje, kojim je verovatno i lakše, ali ne, ja sam uvek insistirala da skrenu levo kod vulkanizera. Tu kreće "glavna" ulica na Pivari - Jakova Orfelina.

 

Na kraju te ulice nalazio se čardak. Pored njega je sazidan stepenik i na njemu smo sedeli. Pre čardaka se nalazio jedan kanal i uvek smo morali da ga preskačemo. Nikada nisam bila sigurna kuda on vodi, ali išao je čak i ispod ulice. Nikada nije imao vode u sebi, ali je večito gutao naše lopte. Sećam se, jednom, bila nam je to poslednja lopta i izuzetno smo pazili da nam ne ode u kanal, ali, eto, kao za inat što smo pazili, skotrljala se i nestala. Dugo smo se prepirali ko će po nju, jer niko nije imao hrabrosti da se zavuče u tu rupu. Mislim, ko zna šta sve tamo ispod ima? Bila je tako mračna, crna i strašna. Jeste da je duga svega par koraka, ali nama deci je i to dovoljno.

Jednom sam se igrala teniskom lopticom kad mi je upala u kanal. Stajala sam tamo, sakupljajući hrabrost, ali što duže čekaš, to je još gore. Počela sam da čujem neke zvukove, i da zamišljam velike paukove, slične onima iz Harija Potera, znate? Pobegla sam kući i nikada je nisam izvukla. A čega se sve taj čardak naslušao i nagledao, niko ne bi ni pomislio da se u jednoj nevažnoj uličici može nešto dešavati. Leti je bilo najuzbudljivije, tada smo na raspustu i mrak pada kasnije. Bilo bi oko čardaka od onih od par meseci do onih na štakama. Ali deca su uvek vladala.

Moja kuća je bila tik preko puta čardaka; ne na sredini - na sredini su bili moji najbolji drug i drugarica, zapravo nisu ni oni bili na sredini, na sredini su bili neki drugi ljudi, ali u svakom slučaju bio mi je preko puta. Kasnije kad sam se preselila Gore, kako smo mi to mesto zvali - a to Gore je bilo kao neko novo naselje, sa par kuća među šumom i livadama, čardak mi je postao jako daleko; iako je bilo svega minut udaljeno i samo malo podignuto na brdo, i bilo je i dalje na Pivari. Gore smo otkrili i Indijance. U brdu, iznad moje kuće, nalazila se jedna zatvorena šumica. Sa jedne strane su neki ljudi držali pčele, a sa druge je bila neka njiva. Na sredini su živeli Indijanci. Dok sam čekala da dodju ostali, da bismo išli da ih špijuniramo, uvek bih razmišljala kako bi bilo kul kad bismo se sprijateljili s njima. Ali svi su uvek bili previše uplašeni da bi im prišli, i niko se nije usuđivao da probije led. Jedino nam je bilo preostalo da ih špijuniramo i bili smo dobri u tome.

Samo su nas jednom zamalo uhvatili, ali za to nismo bili mi krivi nego jedan novi klinac koji je isto hteo da ih vidi. Nije bio dovoljno spretan kada smo se provlačili kroz žbunje i stalno je gunđao kako smo mogli da idemo normalnim putem i tada se zakačio za trnje i počeo da plače. Jedva smo ga bili izvukli, i još smo morali da trčimo noseći ga u rukama, jer se bio zacenio od plača. Više mu nikada nismo dali da ide sa nama. Šta bi bilo da su nas uhvatili?

Zimi smo se igrali na tom brdu koje je delilo Gore od Pivare. Tu nam je bilo najstrmije i tu smo pravili najbolje staze. Tu se nalazilo i nešto ograđeno ciglama i daskama, niko zapravo nije znao šta je to. Ali svi smo se plašili. Oko tog mesta je bila žica, ali su je psi većim delom raskomadali. Ponekad smo se zavlačili i pravili da smo u nekom hororu, ali brzo bismo pobegli, jer kad bi vetar zanjihao one ogolele grane pod crnim nebom, nije nam bilo svejedno. I uvek se čulo neko fijukanje iznutra i šuškanje oko te šupe. Mada, to je verovatno bio samo vetar, ali, verujte mi, nije se tako činilo onih decembarskih večeri. Na kraju ulice, što je u stvari bio početak, jer kada ideš od onog znaka Pivara i skreneš levo kod vulkanizera, ulaziš u ulicu i tu je početak; ali ako ulaziš iz Novog Sada u Pivaru, taj početak je u stvari kraj ulice, tako da je sve to vrlo zbunjujuće.

U svakom slučaju, mi smo taj deo zvali Na kraju ulice. Par kuća je imalo blagi nagib pri ulazu u dvorišta i tu smo vozili rolere i bicikle. Pravili smo se da jurimo kriminalce, a uglavnom smo se takmičili ko će brže da preleti preko jednog od nagiba. Tu se nalazila i jedna travnata površina sa mnogo tratinčica. E tu smo pravili venčiće i kitili se. Prvo bismo otišli u Šarac i opremili se slatkišima, a onda bismo seli na travu i pravili venčiće. A često smo tu dolazili i da prevrćemo karte, ali dečaci su uvek bili bolji u tome. Na drugom kraju ulice smo se igrali klikerima; zato što je tu ispred jedne kuće bila zemljana površina i mogli smo da kopamo rupice. Tu smo takođe pravili policajke biciklima, jer je put bio uvek od peska i zemlje. Mnogo smo padali i gulili kolena, ali važno je da smo mogli da se hvalimo kako smo napravili policajku. A kada je bila kiša, iznad čardaka, ulica je bila malo u rupama i stvarale su se barice. E tu smo kvasili obuću.

Naša Pivara imala je sve i bila je baš velika. Nismo mogli ni da zamislimo da postoji nešto bolje od Pivare. Kasnije smo odrasli, i sve je nekako nestalo u onom kanalčiću. Bezveze je kada se stvari promene. Lepša je igra. (autorka teksta Sara Munižaba)

Ako i Vi želite da pišete i da Vašu priču vide i ostali posetioci ovog portala, adresa je: mojkraj@021.rs. U nedeljama koje slede na našem portalu ćemo pisati o svim novosadskim kvartovima i naseljima, a sem naših objavićemo i Vaše priče. Najbolje će biti nagrađene, glavna nagrada je četiri noćenja u Pragu za dve osobe.

Tekstove koji nisu redakcijski (poput ovog) moguće je komentarisati na Fejsbuk stranici Radija 021.

Cenovnik Impresum Kontakt Uslovi korišćenja Pošalji vest