Srbija u kandžama dolara

Prilikom usvajanja budžeta gotovo nezapaženo je promakao bitan detalj: za plaćanje kamata na postojeća zaduženja, Srbija će ove godine izdvojiti čak 1,4 miliona evra, a ni ova svota ne mora biti konačna.

Pitanje je aktuelizovano sredinom decembra, pošto su američke Federalne rezerve, posle čak devet godina, prvi put podigle referentnu kamatnu stopu za 0,25 procenatnih poena. Prethodno je osnovna mera cene pozajmljivanja novca, kao posledica svetske krize, sedam godina držana na rekordno niskom nivou ispod 0,25 odsto, što je snizilo kamatne stope na svetskim finansijskim tržištima, pa je zaduživanje izgledalo jeftino.

No, tek će dolazeće godine pokazati stvarnu cenu uzetih kredita. Izvesno je da će libor, a sa njime i kamate, rasti, a hoće li biti i dodatnih obaveza zaduženih zemalja umnogome će zavisiti hoće li promena američke monetarne politike rezultirati i rastom kursa dolara.

Noćna mora Srbije

Upravo ovo poslednje može biti najveća mora Narodne banke Srbije, Vlade Srbije i velike većine srpskih budžetskih obveznika osuđenih da plaćaju ludorije političara, sklonih pozajmljivanju novca kako bi aktuelne poteškoće prebacila na neko buduće vreme, neke druge vlade.

Naš problem je višestruk - visina i struktura duga, te očajno nizak izvoz, i u apsolutnom iznosu i spram BDP. Dakle, od 25,3 milijardi evra javnog duga oko 21 odsto je u dinarima, 41 u evrima, 5,5 u specijalnim pravima vučenja (komplet od pet valuta o kojima MMF i Svetska banka računaju) i čak 31,5 odsto u dolarima. Kako je preko 80 odsto našeg deviznog prihoda u evrima, nešto malo u francima, funti i drugim valutama, godišnji dolarski priliv nam je tek osam, 8,5- 9,5 odsto ukupnog. Pri tome, neke robe se na svetskom tržištu plaćaju dolarima, pre svega gas, nafta, koks.., upravo ono što mi uvozimo u ogromnim količinama i nemamo mogućnosti da umanjimo uvoz.

Osnovno pravilo je da strukturu deviznih obaveza što više primerimo strukturi deviznog prihoda; sve ostalo je kockanje. Nama se, međutim, tokom dugog perioda jakog evra osladilo da se zadužujemo u dolarima. Jak evro sa sobom nosi i visoke kamate evrokredita, dok je slab dolar pratila i niska kamatna stopa kredita podignutih u američkoj valuti. Podsetimo, pre pet godina evro je vredeo i 1,46, dok je trenutno oko 1,09 dolara.

Kako je naša privreda tako reći sto odsto evroizirana, lako je videti da je trošak usled rasta kursa dolara spram evra daleko nadmašio dobit na osnovu nižih kamata. Samo u poslednjih godinu dana dolar je ojačao 14 odsto spram EU valute i to je naše obaveze uvećalo za milijardu evra, a da nismo pozajmili ni cvancik. Ovaj iznos je otprilike duplo veći od uštede znatnim umanjivanjem penzija i simboličnim umanjivanjem plata javnom sektoru, dok je iznos naših obaveza sledeće godine samo po kamatama u visini četiri agrarna budžeta. Tek da se vidi kuda nas je dovela politika olakog zaduživanja i prateća igra na promenljivost odnosa među svetskim valutama.

Lakoća zaduživanja

Prva, ipak manja, sporna zaduženja su posledica nerealnog i znatnog povećanja plata javnom sektoru tokom prvog, te neosnovanim uvećanjem penzija za 10 odsto tokom drugog, skraćenog, mandata Vojislava Koštunice. Ipak, svetsku krizu smo dočekali sa relativno nevelikih 8,5 milijardi evra javnog duga.

Vlada Mirka Cvetkovića, bolje rečeno predsednik Boris Tadić, stvarni kreator (i ekonomske) politike, nije želela da povuče odlučnije mere, mada je od starta celom svetu bilo jasno da je nastupila dubioza ravna, ako ne i dublja, onoj iz 30- tih godina prošlog veka. Umesto da su odmah malo snižene penzije, javni sektor umanjen i plate mu znatno snižene, krenulo se u zaduživanje, što emisijom državnih obveznica, što, na dinarskom tržištu, zapisa Narodne banke Srbije. U suštini, u oba slučaja zajmodavci su iz inostranstva, direktno ili preko ovdašnjih bankarskih filijala, praktično jedinih igrača na našem plitkom finansijskom tržištu. Do promena na izborima 2012. godine, javni dug je narastao na 16,2 milijardi, a posebno je nepovoljno što se tokom završne sezone vladanja ova ekipa zaduživala u dolarskim kreditima.

Naredna ekipa se više okrenula domaćem tržištu, ali je javni dug dodatno uvećan za 9,2 milijarde evra, od čega je najmanje 2,3 milijarde uvećanje po osnovu rasta kursa dolara ranije uzetih kredita. No, Lazaru Krstiću, prvom naprednjačkom ministru finansija, mora se zameriti da nije anticipirao kretanje valuta i podigao je dve milijarde dolara kredita, doduše uz kamatu od samo dva odsto.  Ipak, odbio je ideju da se dolarski krediti reotkupe evrokreditima, za šta je svojevrmeno kao konsultant bio angažovan i Dominik Štros Kan, donedavni predsednik Međunarodnog monetarnog fonda. Reotkup nije jednostavan i košta, a novi ministar za finansije Dušan Vujović je pojasnio da je trebalo da prođe skoro godinu i po dana da se promeni naša pravna regulativa i pojednostavi izlazak na svetsko finansijsko tržište.

Posećanje na bankrote 1979. godine

Kako bilo, tek Srbija je propustila sjajnu priliku da u protklih osamnaest meseci rekordno niskih kamata i na evro i na dolarskom području, iskoristi da kredite sa 7,5 zameni kreditom od 3,1 odsto kamate i slično. Takođe, i evrokredite smo mogli reotkupiti za dva, tri procentna poena niže kamate. Da smo to učinili, rata na kamate sledeće godine ne bi bila 1,4, već 0,8 milijarde evra. A tih 600 miliona uštede su jedan i po agrarni budžet.

Ono što naročito unosi zebnju je podsećanje na 1979. godinu, kada su cene nafte skočile sa 14 na 45 dolara po barelu, pa je dolar počeo da gubi vrednost, inflacija u SAD se razbuktala. Tadašnji guverner FED-a Pol Volker se odučio naglo da poveća referentnu kamatu sa jedan na 5,5, kasnije i na 17(!) odsto, svi investitori su se preusmerili na američke hartije od vrednosti, evropske valute su drmatično gubile vrednost, a time i naš izvoz. Dolar je skoro udvostručio vrednost, a nama se dogodilo da u roku od tri godine, 1979- 1982. godine, visina našeg duga sa 8,5 naraste na 17 milijardi dolara, a da nismo uzeli veći kredit. Samo po osnovu kursnih razlika.

Slično su prošle mnoge zemlje; Poljska i Meksiko su prvi bankrotirali, potom još četrdesetak zemalja, i SFR Jugoslavija. Kasnije, međutim, promena monetarne politike i uvećanje referentne stope FED-a nije bila praćena rastom kursa dolara. Kako će biti ovoga puta mišljenja su podeljena.

Većina monetarista prognozira dalji pad evra, taman da se izjednači sa dolarom. Pojedini danski bankari procenjuju da je dolar preskup za američki izvoz, pa cene da će u naredne dve godine evro ojačati za sedam, osam odsto. Ipak, dolar obično ima trend suprotan ceni nafte, jača kada cena pada, slabi kada cena raste. Tako je krajem 2002. godine kada je barel nafte cenjen na 22 dolara, evro vredeo tek 0,8 dolara, 28 odsto niže nego danas.

Za nas siromašne i devizama i naftom, te skromnog izvoza, jedino realno rešenje je zaduživati s eu valuti u kojoj prihodujemo i orijentisati se na tehnološku i organizacionu modernizaciju. Igrati na međuvalutne odnose ne samo da je kockanje, već je i prevelik zalogaj za svetskog pariju.

Autor: Živan Lazić