Piše: Milan Ceković
Reče premijer da je 90% građana protiv reformi koje sprovodi Vlada Republike Srbije. Mnogi su zaključili da se radi o paradoksu, jer je nemoguće da 50% građana podržava Vučića, a da 90% bude protiv reformi.
Međutim, nije premijer baš puno pogrešio. Pazite, računica je zanimljiva: na prošlim izborima glasalo je 53% od upisanih u birački spisak. Dakle, SNS je podržalo oko 25% od upisanih u birački spisak, a ako uzmemo u obzir i priče da je SNS podeljen u nekakve struje i da jedna struja i nije baš toliko reformatorski usmerena, možemo konstatovati da dobra većina građana ne ljubi pomenute reforme.
A, šta su zapravo prave reforme?
Reforme, reforme, reforme, kao onomad tranzicija i ono’"transparentno", svi o tome divane. Ali kada pitate ljude da vam sve to objasne nisu baš rečiti. Evo, usudiću se da dam svoje viđenje onog šta su to prave reforme, a šta nisu, pa ko zna, možda ovaj moj tekst i dobije prelaznu ocenu.
Reforme su uspostavljena i zakonom regulisana pravila igre unutar jedne države (unutar sistema i podsistema), sa ciljem da tu državu učine bolje organizovanom, efikasnom, odnosno to su pravila igre koja proizvode višak vrednosti. Ne zvuči loše, a? Dakle, reforme su sveobuhvatne akcije u cilju uspostavljanja smislenog sistema vrednosti. Reformisan sistem podrazumeva pozitivnu selekciju, pravnu državu i misionarsku težnju da se potencijali jednog društva iskoriste u okolnostima koje podrazumvaju i uticaj spoljnih faktora. To podrazumeva razumevanje, odgovornost i anticipaciju.
Ajde sad malo šta reforme nisu...
Reforme nisu ogoljena priča na finansijsku konsolidaciju. Naprosto, finansijska konsolidacija je samo segment reformi. Reforme nisu obaranje ruke sa neistomišljenicima, nečiji lični trip, bal hijena, haotično prenaglašena ambicija, politički marketing, rijaliti forma, horsko-podaničko zavijanje, šminkanje mrtvaca, kreiranje nerealnih očekivanja i efektni javni nastupi u cilju anesteziranja javnog mnjenja.
Vraćam se na ono što one jesu.
Reforme su društveni dogovor da se selo koje gori mora gasiti, a ne da se baba češlja. Reforme su surova istina ko smo, šta smo i dokle smo kao takvi stigli. Zato bi neko ko sugeriše da je na čelu tog procesa umesto deklarativnog morao aktivno da pozove sve sposobno u ovom društvu da se priključi gašenju požara, a potom izgradnji "sela". Neko ko misli da je reformator mora da se okruži kritičkim umovima i vrhunskim operativcima, a ne poslušnicima.
Naprosto, društvo i država su stvar kontinuiteta, imaju smisla ako se pripadnici društva i države organizuju tako da iz generacije u generaciju to društvo i ta država bolje funkcionišu. Ako to nije tako, onda se radi o raznoraznim pogubnim anomalijama. Srbija vapi za svim onim umovima koji su odavde otišli, vapi za sposobnim svetom koji je po strani, valjano umoran od svih tih velemajstora u igricama bez granica, koji se sad već dave u sopstvenim kaljugama.
Reforme nisu tretiranje ljudi kao da su šrafovi, već zavise od ljudi i njihovog potencijala. Reforme su rekultivacija, prosvećivanje, hrabrost, dobronamernost, mudrost, ozbiljna filozofija i ista takva operativnost. Reforme su sinergija znanja, sposobnosti i veština. Reforme su svojevrsna intelektualna mobilizacija u borbi protiv gluposti i prostakluka.
Ako se ove ne razume, onda se ništa ne razume, a u tom slučaju spasa nam nema.
Komentari 3
cobra
Nema nam spasa
Uleće lik u običnom odelu, ne u uniformi, još sa vrata počinje da urla na konobaricu. Iz treće prourlane rečenice shvatam da je on iz nekakve državne agencije za skupljanje prihoda od autorskih prava na muziku; da je, po njemu, zabranjeno puštati radio u restoranu. Sirota devojka se skamenila; dolazi Kinez, ništa ne razume. Lik im ostavlja nekakav papir i odlazi uz pretnje da će platiti kaznu.
Sve dok predstavnici vlasti budu imali ovakav odnos prema malim biznisima (verovatno samo onima koji ne plaćaju Kome Treba), ova zemlja će propadati, jer samo stvaranje nove vrednosti može da nas izvuče.
Zaključak: Krivi smo mi, a ne Vučić, Tadić, Dačić, Koštunica, Đinđić, Sloba, Tito, kralj...
Nema nam spasa
Ništa. Sati prolaze. Okrećem broj Toplane, dobijam vezu iz drugog puta. Ljubaznom gospodinu diktiram svoje podatke. Ne mogu da ga ne upitam da li je neko prijavio taj kvar. Nije. U roku od 2 sata sve radi.
Poenta:
Žitelji Srbije ne žele da koriste ni ono malo prava koje im ovaj nakaradni režim ostavlja. Niko ne želi da se bori za sebe (ali pošteno, u okviru sistema, bez muvanja, krađe, laganja), svi na rečima osuđuju korupciju i kriminal, ali samo zato što od toga imaju korist drugi, a ne oni.
Zaključak: Krivi smo mi, a ne Vučić, Tadić, Dačić, Koštunica, Đinđić, Sloba, Tito, kralj...
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar