Nacionalni fudbalski stadion - potreba ili prestiž?

Piše: Živan Lazić

Dok je proletos tek najavio ideju, predsednik Srbije je protekle nedelje bio određeniji i rekao da je država za gradnju "nacionalnog stadiona" spremna da izdvoji i do 200-250 miliona evra. Nije predsednik od juče pa da zaboravi na klubove, zna da i oni kubure u mnogo čemu, a igraju na terenima kojima je odavno potrebna ozbiljna rekonstrukcija.

Stoga je država pedesetak miliona evra izdvojila da modernizuje i učini funkcionalnijim i lepšim stadione Crvene zvezde, Partizana, Vojvodine i Radničkog. Uz najveće, razmišlja se i o igralištima u Subotici, Kruševcu, Čačku...

Zamerio je klubovima, ispostavilo se olako, da nemaju projektnu dokumentaciju. Zvezda i Vojvodina odmah su reagovali, ponudili vizije rekonstruisanih objekata. Naravno, jasno im je da će država tek sufinansirati rekonstrukciju, pa su klubovi i lokalne zajednice spremni da obezbede svoj deo finansija.

Šaputanja po fudbalskoj čaršiji

Naravno da i ozbiljniji klupski stadioni, tako je i u svetu, zadovoljavaju sve uslove za održavanje i najvećih priredbi, te se fudbalskom čaršijom poluglasno može čuti pitanje nije li gradnja posebnog zdanja, kolokvijalno nazvanog nacionalni stadion, zapravo konkurent koji bi klupskim stadionima oduzimao utakmice reprezentacije i mlađih selekcija, te najatraktivnija međunarodna nadmetanja.

Problem je što se ne vidi kako bi funkcionisao nacionalni stadion, koje priredbe bi bile osnovno dešavanje na objektu. Za klupske stadione je mnogo jasnije; osnovna uloga je obezbeđivanje igrališta za domaće ligaško i kup takmičenje, te plasmanom izboreno evropsko.

Zato su, za početak, odabrani klubovi koji su poslednjih sezona igrali u evropskim ligama. Ujedno, ovi stadioni bi i dalje mogli biti, kao što decenijama i jesu, domaćini i svim nacionalnim timovima, od prvog do omladinskog sastava.

Malo reprezentativnih utakmica

Odjednom bi se pojavio nov stadion na kome je realno očekivati najviše dve, tri atraktivne utakmice godišnje, prvenstveno pojedini kvalifikacioni mečevi za učešće na finalnom turniru najboljih u Evropi ili na globusu.

Ipak, kako je broj učesnika na završnom turniru sa nekadašnjih 24 povećan na 32, potom i na 40 timova, kvalifikacijama je oduzeta draž i neizvesnost iz ranijih vremena. Samim tim utakmice će biti manje privlačne, rezutat se često može i unapred predvideti.

Urbanističko pitanje

Zagovornici izgradnje nacionalnog stadiona ističu da objekat može dodatno zarađivati od koncerata i izdavanja poslovnog prostora.

Odgovor onih koji preferiraju ulaganje države u fudbal preko klubova je da na iste dodatne prihode računaju i klupski stadioni. Podsećaju da su postojeći objekti po pravilu locirani u atraktivnim gradskim kvartovima, tokom decenija izgrađena je i mreža saobraćajnih linija kojima gledaoci javnim prevozom stižu do stadiona.

Lokalna urbana mreža je razvijana vodeći računa o stadionu. Kako su u većim gradovima Srbije, i dolazak stranaca na međunarodne susrete je lagan i relativno brz.

Sa druge strane, za novo zdanje nije lako naći lokaciju. Trenutno je u razmatranju nekoliko, čini se da je u prednosti zona od Surčina do Ostružnice, svakako unutar Beograda.

Gde god da se nađe tek bi trebalo izgraditi pristupnu saobraćajnu mrežu, posebno parking za najmanje 10.000 mesta, s obzirom da je za dolazak na lokacije udaljenije od centra najčešće korišćeno prevozno sredstvo sopstveni automobil.

Primer iz Minhena

Situacija u evropskim zemljama je tradicionalna, ređe su države sa posebnim stadionom za reprezentacije, mnogo češće za reprezentativne selekcije se koriste stadioni na kojima lokalni klubovi igraju redovna ligaška nadmetanja. 

Čini se da je izgradnja i poslovno funkcionisanje novog fudbalskog stadiona u Minhenu ilustrativan primer. Bavarska i grad Minhen su zajedničkim sredstvima izgradili zdanje pred početak Svetskog šampionata 2006. godine i dalje su ostali suvlasnici.

Vodećim gradskim klubovima Bajernu i Minhenu 1860 je omogućeno besplatno korišćenje objekta za utakmice, a svaki klub na stadionu ima i prostor za svoju prodavnicu navijačkih rekvizita. Prihod od izdavanja poslovnog prostora ili organizacije koncerata pripada suvlasnicima, dok klubovima pripada celokupna zarada od prodaje ulaznica za svoje mečeve, te od televizijskih prava, naravno i od reklama na dresovima fudbalera, te polovina reklamnih prihoda ostvarenih korišćenjem unutrašnje strane ograde koja deli publiku od terena.

Igrač se u klubu formira

Poruka je da su klubovi učesnici redovnih ligaških takmičenja, time i nosioci bazične fudbalske aktivnosti. Takva uloga podrazumeva zanimljiv fudbalski dogođaj gotovo svake sedmice.

Stadioni u većim gradovima ili klubovi sa velikim brojem navijača mogu solidno poslovati već i na osnovu redovnih takmičenja. Ipak, svima dobro dođe poneki reprezentativni meč ili dva, tri koncerta u sezoni. A pozitivno poslovanje stadiona je okosnica da bi lokalni klubovi za nadmetanja mogli imati kvalitetne objekte, bez dinara ulaganja u izgradnju, odnosno bez plaćanja zakupa za korišćenje.

Reprezentacija ne gradi igrača, naprotiv, koristi se fudbalerima stasalim po klubovima. Da bi u reprezentaciji igrali dobri igrači, prvo se moraju izgraditi tokom godina i godina treniranja u svim klupskim selekcijama, od pionirske.

A dobrih sportista nema bez dobrih trenera i trenažnih uslova i to u klubovima, gde se igrač selektuje iz mase tek za nijansu manje talentovanih, a potom višegodišnjim i mukotrpnim vežbanjem razvija u igrača reprezentativnog nivoa.