Diplomirana anomija - master

Piše: Milan Ceković

Društvo koje pruža ovakvu mogućnost nije društvo, već Atar Anomije (anomija - ukidanje ili neefikasnost društvenih normi. Posledice: destabilizacija društva, moralna devastacija, pojava delikvencije, nasilja, autodestrukcije, itd. Emil Dirkem, francuski sociolog, napisao je studiju o samoubistvima i njihovoj vezi sa anomijom).

Sadržaji naših Crnih hronika umnogome su posledica anomije! A, šta mi imamo na terenu obrazovnog sistema?

Roditelji grčevito štede novac za svoje dete, ono oduševljeno akreditacijama, deklaracijama, bilborima, promotivnim timovima, novinskim dodacima, flajerima i bukletima, poželi da bude deo malih grupa, koji rade po modernim studijskim programima i pod mentorstvom eminentnih profesora, upiše fakultet, shvati nastavu ozbiljno (kao i profesore) i završi ga u skladu sa propisanim pravilima igre. No, pametno dete, ubrzo uviđa da su fakultete završili mnogi.

Nekima od tih mnogih nije baš jasan put do fakulteta, šta više, poprilično su iznenađeni kada im se pokaže zgrada fakulteta čiju diplomu imaju. "O, lepa je zgrada, ali ja tamo nikada nisam bio". A, gde si bio rođače? Rođa veli da su ga odveli u neka isturena, oskudno opremljena odeljenja na ispitivanje, u skučenim i zaključanim kabinetima.

Naravno, neodgovorno i zatupasto je poistovetiti sve studente sa kupovinom diploma ili studiranjem na brzaka, a sa druge strane, tragično je obesmišljavati trud i posvećenost poštenih momaka i devojaka, koji danas, zbog najezde lažnjaka, moraju da objašnjavaju poslodavcima (koji ih podozrivo gledaju) da su zaista vredni šanse i pažnje. Ne, nije normalno da neko utroši godine bdenja nad udžbenicima i ozbiljan novac koji je odvajan od usta, samo da bi očajno objašnjavao da je pošteno završio studije i to iste one koje je završio neko ko pojma nema šta su predavanja, vežbe, terenska nastava, seminarski radovi, kolokvijumi, studije slučaja, itd.

U našem narodu postoji izreka da ono što jedan lud uradi, sto normalnih ne može da ispravi. Nisam siguran kakav je zaista odnos ludih i normalnih, i ko tu dominira, ali oni koji nisu znali kako da završe faks, ali su znali da kupe diplomu i radno mesto, "sigurno" su oni koji će "usrećiti" ovo društvo. Uf, drama, fama, galama i mrkla tama! Ko zna šta će biti s nama i ko smo to mi? Hm, tu tek nastaju dileme veće od hamletovskih. Institucije su nam svakako pacijenti koji hrane parazite, umesto da se leče čišćenjem od istih.

Da, mnogo je toga okruglo pa na ćoše, mnogi se prave Toše, a onda se čude kako nam je loše. A, loše je! Recimo, neke diplome su sinonim za sprdnju. Na krilima logike uzleću sledeća pitanja: da li to država akredituje poligone za sprdnju? Zar proces akreditacije nije svojevrsna garancija države da fakulteti ispunjavaju uslove (zakone i standarde) za sprovođenje adekvatnog obrazovnog procesa? Šta je svrha obrazovanja? Ko i kako treba da se bavi kontrolom tog čitvog procesa?

Ok, korupcija je opaka zverka, teško je dokaziva, mnogi ljudi su u svojim zonama komfora, nekima je život žurka, neki misle da su plave krvi, da su veoma moćni, neki moćniku opsesivno žele da sednu u krilo, ali indolentnost spram permanentnog haosa je ravno odluci da neki Nušićevi likovi budu glavni junaci i našeg doba, iako je on takve likove opisao upravo zbog toga da bi pomogao društvu da se takvi prepoznaju i postave na svoje mesto, a ne na presto društvene hijerarhije. Ukoliko se pojedinci ne bave sopstvom i opštim dobrom, onda nastaje stanje u kojem ništa ne važi, ne vredi i koje se može definisati kao - anomija.

Nije sporno, neformalno obrazovanje je neretko efikasnije, šire i značajnije od formalnog, ali da bismo stvorili uređeno društvo potrebno je, između ostalog, fakultete inaugurisati u oaze kritičke svesti, kreativnosti i pozitivne selekcije. Neophodno je za početak beskompromisno stati u odbranu pošteno stečenih diploma i postaviti barikade spram razigranih hijena. Nužno je odvajanje žita od kukolja u cilju uspostavljanja sistema vrednosti u kojem diplome srednje škole imaju svoja smislena ishodišta, a fakultetske diplome nisu ama baš za svakog.

Naše društvo vapi za hrabrim ljudima koji žele da se raščisti ova kaljuga, razmontira poligon mešetarenja i demistifikuje podli proces relativizacije, zvani "Svi smo mi isti", idealan za snalažljivce i lezileboviće. Neophodno je što više kredibilnih pojedinca koji ne pristaju na uloge podmazanih statista i koji su spremni da brane smisao profesije od bahatih Šojića i preplašenih prof. Zečića i prof. Mišića (jasno vam je da su prezimena osmišljena kao metafora), koji drhte sve grickajuću uzaludno stečene reference, presrećni kad im se udeli malo šuške. Na kraju krajeva, lekovito je kada vam neko objasni da ste karikatura u ruhu koje vam ne pripada.