Uvek zabavi Srbija u najavi

Piše: Milan Ceković

Lepo, ali da mi je IQ 17 ne bih se ložio na takve vesti. Još kada se doda da se informišem iz različitih izvora, mnogi od ovih koji su sada jako važni, meni bivaju mnogo smešni. Mada, oni koji sad već redovno ne vole moje tekstove (što je osećanje koje nastaje iz redovnog čitanja) bi se svojski potrudili da dokažu da je moj IQ, ipak, niži od sobne temperature.

Hm, u državi u kojoj za iracionalna dešavanja nema racionalnih odgovora, možda bi im to i uspelo. BOToksirani komentari od svakoga mogu napraviti državnog neprijatelja No 1. Bar neko vreme, dok se ne razjasni jasno šta je to država i šta mu to dođe neprijatelj.

Ma, Srbija U Najavi me uvek iznova zabavi, nekada nasmeje do suza, mada se bojim da će za mnoge to biti "one gorke suze posle". Država koja je izgrickala svoju supstancu valjano srlja ka opštem kolapsu. Neke analize govore da će prodaja EPS-a (manjinski paket) i Telekoma omogućiti da u Srbiji svane još 1.000 dana šarenih laža, a da se posle toga gase svetla. Neki, pak, vele da se tek u mraku skidaju maske! Uf, uf, Srbija i orgija, to mu dođe kao stih u prepunom šesnaestercu. A šesnaesterac, poštovane dame, je kazneni prostor! U tom prostoru su mnogi na penalu.

Ne bih da vas davim nekim drugim statistikama, jer taj bikini za koji se tvrdi da otkriva mnogo, a ne pokazuje ništa, je u našem slučaju čista perverzija. Najbolje se vidi šta nas čeka na lokalnom nivou. Kad nastupe veliki igrači iz timova snova. Opštinski funkcineri i ostala bratija. Uf, svaka reč je teška kao tuč, zagasita, biser za biserom, a klimoglavci tupe pameti i oštrih pogleda stvaraju privid saglasja. Još ako začeprkate po nadimcima lokalnih baja, dolazite do astala prepunog pečenja i ostalih đakonija. Neki moderni sakupljač nadimaka lokalnih političara bi zaista postao slavan za par decenija. Mala enciklopedija nadimaka sa lokala pod nazivom "Nije šala".

Naravno, imam i ja prijatelje koji mi govore da sam velika budala i da bi mi bilo bolje da gledam svoja posla, da se učlanim u neku stranku i prosperiram. Ovo drugo ih nisam poslušao, ali prvo jesam. Gledam svoja posla i, eto, pišem hronično ironično, tako da će ovo biti jednog dana Ironična hronika jednog vremena koje je ispalo iz zgloba. Što mu dođe totalno šekspirovski.

Kad smo kod ironije, čujem da su Kesiću nadležni zamerili što je nekog direktora poredio sa magarcem. Svašta! Pa, biti magarac je privilegija u vremenu kada se svi trude da vežu konja gde im gazda kaže.

Uglavnom, svašta smo nešto čekali i nešto drugo uvek dočekivali, ali to je tako. Možda smo previše očekivali, možda su nam očekivanja takva da nam i ne može biti bolje. Srbija je postala danas sprdnja, da meni jedino sprdnja i ostaje kao melem na sve rane koje je donela epoha u kojoj živim. Meni je jasno da je za mene sad već kasno, ali možda će nečiji unuci divljenje pokazati prema toj kuli od karata na sapunici.

I ako ironiju ostavimo po strani, a samim tim i boraniju na miru, žao mi je mladih ljudi koji hitaju ka budućnosti bez mogućnosti. Neki od njih postaju svesni toga, toliko svesni da ni u partijsku knjižicu više ne veruju. Mnogi od njih samo veruju u pasoš i raznorazne radne dozvole. Tuga...

I dok oni koji su najviše potrebni odlaze, Srbija je u ubitačnom zagrljaju onih kojima je pamet uvek smetala. I nema te reforme dok Srbiju jašu oni koji se patološki plaše boljih od sebe. Srbiju spasava samo Savez velikih umova, a to je onaj savez koji predvodi onaj koji zna da kraj sebe mora imati one koji su od njega u nečemu bolji. To kad se shvati, onda počinju da sviću bolji dani. Pisao sam o tome. Niste čitali?

Eeeee, to već ne može i ne sme biti moj problem.