Svaka treća žena ima problem sa neredovnom alimentacijom

Koliko smo zaista napredovali kao društvo u rešavanju tog problema? Šta znači kada kažemo nasilje? Zašto baš nad ženama? Da li je Srbija patrijarhalna sredina? O velikom društvenom problemu koji se tiče prava na život- jednog od osnovnih ljudskih prava, razgovarala je studentkinja Marijana Jakobac sa Ivanom Perić, dugogodišnjom aktivistkinjom i psihološkinjom Sos ženskog centra u Novom Sadu, u okviru projekta Fondacije 021, Creating a New Public View on Women.

 

Na šta zapravo mislimo kada kažemo nasilje nad ženama? Koliko mediji i  institucije pokušavaju na pravi način da nam odgovore na ovo pitanje?

 

Smatram da institucije ne ulažu dovoljno energije da na pravi način to definišu. Postoji veliki problem u postupanju u slučaju prodičnog nasilja, gde su u 92 odsto slučajeva žene i devojčice žrtve nasilja. Upravo nedostatak univerzalnog definisanja i istog pogleda na problem dovodi do drugačijeg postupanja. Mnogo se daje prostora za lične predrasude. Ono kako bih ja definisala nasilje jeste: namerna zloupotreba moći sa ciljem da se nekome nanese psihološka, fizička i socijalna šteta. Namerna zloupotrba moći i stavljanje nekog u neravnoparavn položaj.

 

Da li se za Srbiju može reći da je i dalje duboko patrijarhalno društvo?

 

Mi nemamo jednaku raspodelu moći u društvu. Moć je još uvek na strani muškaraca. Simon de Bovoar je to dobro zapazila krajem 40-ih posmatrajući sa svoje terase u Parizu kako muškarci i žene šetaju. Žena je uvek nekoliko koraka iza muškarca. Na osnovu ovog zapažanja dobilja je inspiraciju i napisala knjigu "Drugi pol", objašnjavajući zapravo da je žena na drugom mestu. Još uvek postoji ta podela muško- žensko. Šta je uloga žene, a šta muškarca. Tereti i brige za porodicu su na ženi. Najbolji pokazatelj toga je retradicionalizacija, vraćanje tradicionalnim ulogama, nametanje ženi da bude majka, hraniteljka porodice, seksualni objekat i negovateljica. Visoka je prisutnost objektivizacije žene, odnosno nametanje uloge seksualnog objekta kroz spotove, medije i današnje modele, koji mladim devojkama i devojčicama postaju uzori. Tako se dolazi do pogrešnog načina percipiranja žene. Ovde je kritičko mišljenje ugušeno. Živimo u totalitarnom društvu, politička scena je takva da smo mi u totalitarnom društvu. Predstava Crvena: samoubistvo nacije fenomenalano obrađuje tu temu. Muškraci su na veoma simpatičan, jak i ekspolozivan način izneli osnovni problem žene u savremenom društvu, koja se osuđuje ako rađa, koja se osuđuje ako ne rađa, ako nije udata na vreme, ako vija karijeru, umesto da bude posvećena porodici. 

 

Da li je to razlog da žena oseća krivicu?

 

Krivica je ključni faktor zbog kog žena često ostaje u nasilnom donosu čak i kada prepozna nasilje, zatraži pomoć institucije ili nevladinih organizacija. Spoljašnja krivica koja je ženi nametnuta od okoline, vermenom postaje internalizovana, odnosno unutrašnja. Žene su od malih nogu učene da trpe određene stvari, da budu pokorne prema svojim partnerima zarad dobrobiti porodice. Oko 60 posto žena koje su žrtve nasilja, isto su to gledale u svojim porodicama. Pored toga, mediji nam plasiraju visoko nasilne spotove, filmove i emisije koji nesvesno utiču na naše odluke. Imamo pritisak u društvu. I dalje postoji vršnjačko nasilje kao i silovanje po studentskim domovima. Mnoge devojčice pristaju nažalost na seksualne odnose, iz želje da budu prihvaćene, jer misle da je to u redu, jer im niko nije rekao da ne moraju to da rade, da mogu da odustanu ako im je neprijatno. Mlade devojke pristaju na razne stvari da bi bile popularne i prihvaćene i mešaju to sa ljubavlju. Iz potrebe da budu voljene, čine sebi štetu. Postoji ogroman problem o kome se ne govori. Postavlja se pitanje, kako izaći iz društvenih uloga.

 

Da li je to stvar društvenih uloga ili i egzistencijalne krize u kojoj se danas nalaze? Gde će one posle? Imaju li žene ikakvu šansu da izađu iz nasilne zajednice?

 

Ekonomski faktor je neodvojiv od ove teme. Ne samo kod nas, već generalno i u svetu 85 odsto imovine je u posedu muškaraca. Same žene su retko vlasnici imovine, pritom imaju manju platu za isti posao koji obavljaju. Skoro svaka druga, treća žena ima problem sa neredovnim davanjem alimentacije. To u Srbiji nije toliko primetno, jer su plate generalno niske. Ali recimo, Island se nedavno izborio da muškarci i žene imaju jednaku platu za isti posao koji obavljaju.  Zato zajedno idu ruku pod ruku, krivica i sramota kada treba da se vrate svojim roditeljima. Tu dolazi unutrašnji pritisak koji im nameće pitanje: Gde ću? Kuda ću?  

 

Kako da razbijemo stereotipnu barijeru u društvu da je nasilje privatna stvar porodice? Na koji način se može povećati svest građana o odgovornosti?    

 

To je zaista teško pitanje. Postoji jedan psihološki problem, on se odnosi na difuziju odgovornosti. Određeni autori su 60-ih godina ispitivali motiv altruizma u društvu da bi dobili odgovor na pitanje, šta ljude motiviše da čine dobro jedni drugima. Često gledamo kako se drugi ponašaju. Ako živimo u sredini koja okreće glavu, mi ćemo isto to raditi, jer smatramo da za to nismo odgovorni. Verujem da promena počinje od nas samih. Svaki pojedinac treba sebe da razvija i gradi. Što vise rastemo kao ličnosti, kao osobe, što se više udaljavamo od primarnih nagona i bazičnih potreba, podiže se i moralnost i svest o tome da treba da pomognemo onima koji su ugroženi, koji menaju dovoljno moći. Ja to gledam na životnu filozofiju, na koncept. Koliko smo mi zaista svesni da možemo da utičemo na promenu. Veliki problem kod difuzije odgovornosti drugih ljudi je što smatraju da nisu odgovorni za druge. Mi zaista nismo svesni svoje moći, da imamo moć da nešto uradimo i promenimo. Takođe treba da znamo koje institucije mogu da nam pomognu i koga treba da pozovemo. Problem je često i u praksi kada prijavite nasilje, policija je u stanju da vas ispituje pola sata ko ste i odakle ste, naročito ako ste podstanar. Ljudi zbog ovakvih neprijatnih situacija izbegavaju da prijavljuju nasilje. Policija treba da se bavi onim što se akutno dešava. Fokus uvek treba da bude na onome ko čini nešto što nije u redu, a ne na žrtvi ili na svedocima. Ovako ružne prakse odbijaju ljude. Praksa mora da bude drugačija. Institucije su te koje moraju da uliju poverenje da se mi osećamo sigurno i zaštićeno kada joj se obraćamo. Dakle, dobra praksa je jedan aspekt, drugi jeste da se osećamo sigurno i bezbedno, a treći je zapravo lični razvoj i napredak. Smtaram da ljudi nisu svesni svoje moći. Društvene promene počinju tako, što se ljudi okupe i tu moć dele. Odrasla, snažna, zdrava osoba i te kako ima moć da utiče, menja i učini nešto humano za druge.