Samo obećanja Zakona roditelj-negovatelj: Šta je sporno i zašto se toliko čeka?

22 godine sin u kolicima dana radnog staza nemam.sram vas bilo....

Hvala Vam, sve najbolje i Vama pred predstojece praznike, uz zelju da se ovi ljudi u ovoj drzavi izbore za sebe i svoju decu uprkos mojoj inicijalnoj sumnjicavosti i pogresnoj pretpostavci da se, kao u nekim drugim slucajevima, i tu radi o necemu preteranom i neopravdanom.
Srdacan pozdrav.

Kao što ste rekli, imate već neki izvor prihoda. Ali, svakako, i to što Vi proživljavate je problem za sebe, ali za drugu temu. Nadam se da ćemo brzo živeti u okolnostima kada ovakva pitanja nećemo morati da postavljamo.

Sve najbolje!

Dragi g-dine Petre, dakle izgleda da je vreme da se karte polože na sto. Inače mi ne bi padalo na pamet da ovo spominjem po portalima, ali evo reći ću da biste možda bolje razumeli moj stav "bez boje na obrazu", kako ste naveli. Pre tačno 11 godina izgubljen posao zbog zdravstvenog stanja koje je toliko retko i neuobičajeno da su i sami lekari ostali u nedoumici. Taj problem vučem već 20 godina, iz dana u dan , svaki minut bez trenutka predaha. Kvalitet života znatno, ali znatno narušen. Sva sreća je da imam drugi izvor prihoda pa mogu da se izdržavam. Povratak na stari posao je mislena imenica jer su to mesto okupirali nažalost nestručni, nekvalitetni, ali bliski onima koji odlučuju. Od države nikad ni dinara, a na to - posto srećom nije u pitanju radna nesposobnost i sl - ni nemam pravo. Jedino što mi preostaje je da čekam godine života I zakonski minimum staža da se dokoturam do penzije koja, zamislete, verovatno neće preći 20 000. I sad recite mi, šta ja da radim? E zato me ponekad iritira kada neko traži pravdu koju između ostalog i ja - doduše ne u bezizlaznoj ali ipak nezavidnoj situaciji treba svojim izdvajanjima da ostvarim. Pogotovo sto će moja penzija posle 20 godina staža biti mizerna, bojim se i manja nego što takva lica kroz pomoć države ostvaruju. Da li me sada razumete? Nikom ne želim sudbinu ni g-dina Ranka, ali ni da prolazi kroz ovo što svakodnevno prolazim ja.
Svako dobro još jednom.

Nema na čemu, gospodine Ranko. Želim vam svu sreću i dobar ishod u tom angažovanju i želim da naglasim da se osećam inferiorno pred ljudima koji nose tako težak prtljag sudbine. Iskazujem Vam duboko poštovanje za sve što ste pod takvim okolnostima prošli i uradili u životu!

Žao mi je što, pored svega, morate trpeti i ovako hladne stavove, poput onog napisanog u prvom komenatru, ali sam siguran da kada bi ovo pitanje došlo do šire javnosti da bi dominantan stav bio apsolutno podržavajući.

Još jednom sve najbolje Vam želim!

Srdačan pozdrav

Gospodine, Vi i ja nemamo pravo da se stavljamo u poziciju ljudi kojih se tiče ova tema, a to da Vi nikada ništa niste očekivali od države u ovom kontekstu je toliko deplasirano, da bih voleo da vas vidim da li bar malo boje na obrazu imate kada pišete ovakve stvari. Teški dani za Vas i mene dođu i prođu, ali i kada je teško imamo veću slobodu i prostor da uradimo nešto, a ovim ljudima je problem konstantan.

Broj ljudi sa ovakvim problemima, srazmerno broju stanovnika nije toliko veliki, i sigurno im država, bila ona i najsiromašnija, može i treba pomoći, tu nema dileme. Apsolutno sam siguran da kada bi ljudi koji odvajaju deo svojih sredstava za doprinose, znali da njihova sredstva odlaze izvesno za ovakve stvari, da nikada ne bi postavili pitanje smisla i opravdanosti toga. U pravu ste kod toga da država treba da stvori klimu u kojoj svi mogu da stvaraju i rade, pa da sami sebi doprinose. Ali čak i da postoji takva klima, primarni uslov je da neko to MOŽE. Stopostotni invalidi to ne mogu, shvatate! Njima treba pomoć, celodnevni, dnevno-noćna nega i nadzor. Za to je najbolji roditelj, naravno. I zato tim ljudima treba pomoći, bez dileme!

Ima ovde mnogo drugih stvari koje se moraju dovesti u pitanje. Ovo, kao što sam već rekao, sigurno ne!

Svako dobro i Vama.

Poštovana gospođo Lazarević nemojte iznositi svoja lična ubeđenja o sprovođenju zakona Roditelj hranitelj u susednim zemljama jer tamo zakon funkciniše.Zatim gospođo Lazarević inicijativu za donošenje zakona smo pokrenuli mi roditelji i predali zaštitniku građana Saši Jankoviću i predsedniku skupštine Nebojši Stefanoviću znači završili su u skupštni(postoji i video zapis)uz obećanje da ulaze u skupštinsku proceduru.Radi se o 61000 hiljadi potpisa.Još bih vas zamolio da ne stavljate interesa udruženja i lične interese ispred interesa naše dece.Vašim udruženjima nije u intresu usvajanje ovog zakona a razloge ću za sada zadržati za sebe,ko malo bolje razmisli shvatiće.Za nas se nemojte sekirti šta ćemo mi izgubiti.Nećemo izgubiti ništa,možemo samo dadobijemo.Ja 42 god 24 h dnevno služim svoje dete da bi mu život učinio laklšim i udobnijm,borim se da takva deca budu obuhvaćena i zaštićena zakonom što sada nisu.Od zakona očekujem da se takvim osbama i porodicama koje brinu o njima obezbede najelementarniji uslovi za život,a sad smo kažnjeni od države zahvaljujući institucijama političarima i udruženjima.

Poštovani gospodine Petre dugjem vam zahvalnost za vaš komentar i veliko hvala.Nije mi bila namera da ovako javnim istupanjem izazovem sažaljenje,ja sam roditelj koji je davno shvatio surovu relnost i dostojanstveno neguje svoje dete. Problem je u tome što država nema adekvatne zakone koji bi štitili takve bolesnike i njihove porodice.Osobe sa 100% invaliditetom bi morale imati svje lično primanje(od vazduha se ne živi).Ja kompletnu tuđu negu i pomoć u iznosu 28000 +10000 hiljada od svoje penzie dajem na troškove lečenja, a tako i druge porodice sa sličnim problemima i svi smo već iscrpljeni i moralno i materijalno.Nama nije potrebno za udobnost i konfor vebi dać za najelementarnijepotrebe.Ima tu još mnogo problema kroz koje prolazimo ali ne tražim sažaljenje.Petre još jedno hvala!Gospodina tri tačke mi je ispod časti komentaisati jer je u svom izlaganju pokazao da je čovek bez empatije i morala dodvornik,a ja ću se i dalje truditi da donosioci zakona i one koji slepo slede iste(a trebali bi da štite interese ugroženih kategrija društva)počnu raditi unjihovu korist tj.da usvoje zakone koje već imaju sve zemlje u okruženju.A gle paradoksa mi se busamo u grudi kako smo najjači u reginu i šire,abojimo se usvojiti evropske zakone na koje se pozivamo.Nebojte se zemlju neće urušiti bolesnici već umobolesnic.

Još samo da dodam jer mi je prethodni post uzeo svih 1500 karaktera, dakle ovo prethodno izneto je moj stav koji se formirao posle dužeg praćenja različitih socijalnih tema, naravno Vi ne morate sa tim da se složite i možete da zastupate socijalnu državu jer i ona naravno ima svojih prednosti. Još jedna opaska za g-dina Ranka ako i dalje prati ovo temu, da provereno je, po najnovijim izmenama zakona i Vaša ćerka bi imala prava na Vašu i na majčinu penziju, možete da se raspitate u Centru za socijalni rad. Svako dobro.

Dragi g-dine Petre, pošto se rasprava malo zahuktala evo da probam da Vam odgovorim najbolje što umem. Da, možda ste delimočno u pravu kad kažete da ja naginjem rezonu koji ste spomenuli. Ali to je samo zato što me kao poreskog obveznika koji redovno izmiruje svoje obaveze i plaća sve doprinose, ponekad iritira kad se svi pojedinačni problemi koje ljude zadese automatski svaljuju na državu da ona to treba finansijski da reši. Pošto me je g-din Ranko optužio da nekog branim i da se dodvoravam, evo reći ču Vam da drzava nije ni Vučić ni njegova kamarila, niti neka apstrakcija, nego svi mi građani od čijih se poreza ta država izdržava. Vi kažete da bi tim ljudima bila dovoljna prosečna republička plata, ali ko to treba da finansira? Ja zaista saosećam sa svim tim ljudima u nevolji ali istovremeno osećam i pritisak na sve nas kao poreske obveznike da smo de facto mi ti koji smo dužni da svojim izdvajanjima rešavamo problem. Ja naprotiv ne tražim baš ništa od države, niti sam i onda kad su stvari krenule loše po mene. Prosto ne mislim da je iko dužan da mene na bilo koji način pomaže, izdržava, itd... Ja verujem da je prevashodna dužnost države da stvori okvir i uslove za pristojan život, ne i da nužno finansira sve ono što bi moglo da se podvede pod "socijanlni problem", uključujući i to da ponekad doživotno izdržava osobe sa invaliditetom. Za tako nešto bi morala da postoje osiguranja koja bi pokrila svaku eventualnost, i da naravno ljudi od svojih primanja mogu da se obezbede.

Gospodine, ništa ovde nije utopističko, ne radi se ni o kakvim načelima empatije (iako bi svako zdravo društvo trebalo da se vodi i tim), radi se o načelima racia. Države i pravni poretci su i uspostavljeni, pre svega, sa namerom da se slabiji zaštite od jačih, inače bi se čovek vodio isključivo surovim zakonima prirode, koji su neumoljivi, jači i moćniji grabi sve. Hvala onima iza nas, više ne mora da bude tako, iako često jeste, a Vi ovim rezonom naginjete tome.

Da vas podsetim da nismo u Platonovoj državi ili nacističkoj Nemačkoj, koje su bile utopistički projekti, a gde je bitan deo bio i nasilno oduzimanje života, ubijanje po rođenju ovakvih lica, jer se pretpostavljalo da nisu dovoljno dobri za doprinos idealno zamišljenom društvu. Pročitajte ponovo svoj komentar, pa procenite koliko ste blizu takvom rezonu.

Živimo u civilzovno doba, svaka ozbiljna zemlja ima dobro organizovane službe socijalne zaštite koje na dobar način rašavaju ovakve probleme. Dobra praksa postoji. Možda bi i ovde bilo rešeno, ali naša država je sistematski zapostavila pitanje ovakvih slučajeva, apsolutno se ne udubljujući u koren problema.

Ovim ljudima bi bila dovoljna makar prosečna plata sa republičkog nivoa, verovatno ne više. Nešto od toga dobijaju hranitrelji, ali roditelji-hranitelji, koji žele da neguju svoje dete, ne! Oni se, verovatno opravdano, plaše da njihovo dete niko ne može negovati tako dobro kao oni sami. To pravo, roditelj-hranitelj, ovde ne mogu da steknu. U tome je problem.

Prvo, zao mi je zbog Vase cerke i svega sto ste prosli. Drugo, nikog ne branim niti se ikome dodvoravam, samo iznosim svoje misljenje koje ne mora nikome da se svidja. Trece, u vezi sa tom mojom poznanicom ne lazem ni rec, sama mi je iznela sve cinjenice u vezi sa beneficijama koje ima njen sin. Dakle nemam bas nikakvog interesa da se dodvoravam i iznosim neistine, a Vi imate svako pravo da mislite sta hocete. Svako dobro.

U normalnom ophođenju sagovornicima se obraćam sa "Poštovani", sada to ne mogu, jer je nekog ko ovako nešto napiše nemoguće poštovati. Oslovljavaću vas sa "Nemoralni", jer je komentar takav.

Nemoralni, ja sam Ranko Đurđević, otac deteta koje se razboleleo u prvoj godini života, greškom lekara. Predlagano mi je da tužim lekare, ali obični smrtnici gube takve sporove.

Ćerka danas ima 42 godine, nepokretna, u krevetu, sa 30-ak EPI napada u danu. Pomoć države i troškove lečenja (odgovorno tvrdim) nisam imao ni za vreme socijalizma, kada je ćerka rođena, ni u godinama posle, do danas. Ceo vaš komentar je laž. O kakvoj sveobuhvatnoj pomoći države pričate, koga branite, kome se dodvoravate?! Nebojte se, ovakvi nesrećnici neće oštetiti državu.

Niko mi nikad nije platio ni jednu tabletu. Tuđa nega i pomoć je 30000 din. Mizerno je što pominjete svoju prijateljicu i lažete. Prvo, roditelji takve dece ne mogu ostvariti penziju od 50000 dinara, a deca ne mogu biti korisnici penzije oba roditelja (po zakonu). Moja supruga i ja za vreme dok smo radili bili smo mnogo na bolovanju zbog deteta, nikada nismo koristli godišnji odmor i zbog toga smo zaradili mnogo manje penzije od te koju navodite.

U dobro postavljenom sistemu, punoletna osoba nesposobna za rad ima svoja lična primanja. Institucije ovog sistema ti kažu da si dužan da se brineš o svom detetu. Ja to radim 42 godine, a ta briga mnogo košta. Raspitajte se kako je to u drugim zemljama, a treba da je sramota i vas i državu.

Pa dobro Petre evo recite svoj predlog, konkretno koja je to suma koja bi tim ljudima omogucila kako ste naveli "potpunu udobnost", i ko bi to trebao da finansira? Reci cu Vam jednu surovu istinu - ne znam za drzavu koja nacela empatije stavlja iznad ekonomske racunice, a ta deca su kako ste i sami rekli 100% nefunkcionala, dakle oni nikad nece moci da vrate ulozeno i pretpostavljam da je to jedan od razloga sto nema interesa za neku vecu novcanu pomoc njima. Vase zelje su lepe i opravdane ali u danasnjem svetu utopisticke prosto zato sto to predstavlja izdatak a iskljucuje doprinos koji se od nas pojedinaca prema drustvenoj zajednici ocekuje. Surovo, ali je za sada tako. Pozdrav.

Gospodine, nije ovde reč o pomoći nekakvim parazitima ili sportskim društvima, sindikatima, pomoć proleterima! Ovde je reč o roditeljima stopostotnih invalida, fizički i menatlno nefukcionalnih osoba, da li to shvatate? Ne radi se o fintama, kukumakanju i traženju hleba prego pogače.

Roditelji ovakvih lica su heroji koji ceo svoj život, socijalni i (goli) fizički podređuju nezi svog deteta i oni su u najmanju ruku zaslužili optimalne okolnosti u kojima bi vodili taj herojski proces, po meni i više, zaslužuju najudobnije uslove, jer nose svoj kamen, nisu ga prebacili na državu, dete dali u dom, za državu verovatno skuplji od onog što bi njima trebala da da, a za same korisnike još veći pakao od onog sa kojim žive.

Izabrali su najhumaniji način, pa kad su već to preuzeli na sebe, hajde da im se pomogne, ali ne da se isključe sa 25000 dinara, da im se zapuše usta novcem kojim podmiruju samo mesečne potrebe pelena, a da za hranu i lekove moraju ići od kuće (jel?), da ostave bolesno dete da se udavi u izlučevinama i mukama, epilptetičnim napadima, da ga na savesti nose ceo svoj već odavno izmrcvareni život.

Neimenovani gospodine sa tri tačke, nemojte se zaletati sa arogantnim komentarima, ovim ljudima treba pomoć, a zbog takvih stvari država treba da postoji, najpre! Da omogući dostojanstven život svakom građaninu, pre svih najslabijima i najzapostavljenijima.

Da li neko nešto negde zloupotrebljava, to je tema za drugu diskusiju, ovde, svakako, ne!

Koliko ja razumem oni bi hteli da drzava potpuno preuzme finansijsku brigu o njihovoj deci, tj. da tim zakonom oni budu tretirani kao zaposleni sa platom i stazom a da istovremeno dobijaju i pomoc za tudju negu, deciji dodatak, pa da se plati neko da im uskoci kad zatreba, pa da se plate lekovi, itd... Meni je fascinantna pojava dosta rasirena kod nas (sto vuce korene iz socijalizma), a to je da se na drzavu vecinom gleda kao na mamu i tatu koji su duzni da resavaju svaki problem koji nekoga zadesi. Bilo bi idealno da je to sve i ostvarivo, pri tom ti roditelji zaboravljaju da za takvu sveobuhvatnu pomoc i sama drzava mora da bude daleko bogatija neko sto je nasa, i da u krajnjem slucaju taj novac neko drugi treba da zaradi. Navescu primer moje prijateljice sa autisticnim sinom (40 god), proglasen za radno nesposobnog i na osnovu toga sa sledecim beneficijama: 30 000 tudja nega, 50 000 oceva penzija, umanjenje racuna i posle majcine smrti i njena penzija. Izvinite ali meni je ovo teski paradoks da ljudi koji ceo zivot rade i njima se skida od plata izmedju ostalog i takve slucajeve, verovatno nece imati penziju ni priblizno tome kolika socijalna primanja taj covek i hiljade slicnih imaju. Dakle razumem da je roditeljima takve dece tesko, ali umesto sto obijaju pragove resornih institucija zasto ne bi osnovali neki namenski fond (nesto slicno postoji u Republici srpskoj), pa bi mogli da se medjusobno pomognu jer nerealno je ocekivati da drzava isfinansira bas sve.

Sećam se neposredno nakon razgovora o ovome u skupštini su poslanici sebi podigli plate… sramota…