Igre oko nenaplativih potraživanja

Previše se govori kako bi država trebalo da napravi "lošu" banku, radi preuzimanja 3,7 milijardi evra akumuliranih nenaplativih kredita celog bankarskog sektora, a sve radi podsticaja finansijskog tržišta.

Umrtvljeno kreditno tržište

Nesporno je da je tržište kredita umrtvljeno; pre tri godine preduzeća su bankama dugovala 19,3, danas tek 17,4 milijarde evra. Banke umanjuju kreditiranje, redukuju aktivnost na naplatu kamate, obnovu kreditnih linija i polako smanjuju aktivu. Privreda trpi posledice: nelikvidnost je sve veća, investicije prepolovljene.

Uplašeni građani su smanjili kupovinu, pa statistika godinama beleži pad potrošnje. Izostanak kreditiranja vodi sve nižoj privrednoj aktivnosti.

Navodno bi formiranje državne "loše" banke, "kontejnera" za nenaplative plasmane, dinamiziralo finansijsko tržište. Ali, neobično je što banke imaju dosta slobodnog kapitala, dok finansiranje posustaje. Zapravo, banke su se, početkom Svetske krize, okrenule državi i profitirale kupujući državne hartije od vrednosti uz deviznu kamatu 7,5, a na dinarske pozajmice čak 15 odsto. Na ovaj način Srbija je za poslednjih sedam godina javni dug sa 8,2 uvećala na 25,3 milijardi evra.

Pitanje je da li je uzrok bega banaka iz privrede usmerenje na državu, najsigurnijeg dužnika, ili je posledica tereta iz prethodnog perioda: čak 29 odsto kredita privredi je nenaplativo, dužnici su zapali u docnju dužu od 90 dana. Pod upitom je naplata u vrednosti 3,75 milijardi evra, a 2,65 milijardi je u kašnjenju dužem od godinu dana. Neizvesna je i naplata 9,3 odsto kredita građanima. Ukupno je 23,5 odsto nenaplativih kredita, spram 11,2 odsto pre šest sezona. Privrednici procenjuju da nenaplativost dostiže i 30 odsto svih plasmana, u vrednosti 5,1 milijardi evra.

Banke pasivne i ziheraške

U ovakvim situacijama banke diskontno prodaju deo potraživanja, produžuju rok i smanjuju kamatu poveriocima, prodaju hipoteke; nešto i otpišu. U nas, međutim, banke su pasivne, i žive ziheraški kreditirajući državu. Pri tome uporno insistiraju na "lošoj" banci, odnosno da država otkupi loše plasmane, nadajući se da će na duži rok uspeti naplatiti više nego što je dala bankama za otkup.

Koliko je ovo sporna računica po državu, ilustruje i postojeća Agencija za osiguranje depozita, koja ni posle 15 godina nije uspela da naplati ni petinu plasmana vodećih banaka iz miloševićevskog perioda, likvidiranih zbog olakog, politički naređenog, kreditiranja propalih firmi. U Srbiji nije razvijeno finansijsko tržište, sem banaka skoro da i nema drugih učesnika, te je diskont gotovo džabe ustupanje.

Iznos preprodatih dugova, uglavnom drugim bankama, je knjižne vrednosti tek 170, a nije se dobilo ni 22 miliona evra, otprilike 12 odsto nominalne vrednosti. Sa druge strane, banke očekuju da im država plati bezmalo punu nominalnu vrednost potraživanja.

Pritisak na državu

Pasivan stav banaka je izraz očekivanja da država pomogne budžetskim novcem, a nadu zasnivaju na slučajevima u kojima je država bila većinski vlasnik. Umesto da menadžeri i ostali akcionari državnih banaka plate punu cenu ogromne svote nenaplativih kredita, država je zavukla ruke u džep poreskih obveznika i sa 1,1 milijardu evra isplatila obaveze propalih banaka. Time su građani žestoko  ojađeni. Nije, međutim, lako ni državi, klijenta istih tih banaka prilikom svakog izlaska na, bilo devizno, bilo dinarsko, finansijsko tržište radi prodaje hartija od vrednosti.

Efekta pritiska je, na nevolju, izgleda i bilo. Na poziv države, tim profesora Boška Živkovića je sačinio Strategiju za rešavanje nenaplativih kredita. Jeste da je, ne baš uverljivo, naznačeno da država ne želi dokapitalizovati banke, što je samo lepši izraz za preuzimanje loših plasmana, ne isključuje se slična mogućnost.

Doduše, profesor ističe da država isplaćuje štednju do 50.000 evra samo u slučaju likvidacije, a do takve dubioze banke u Srbiji još nisu stigle. Pre pola godine ministar za finansije Dušan Vujović je podsećao da bankari moraju prihvatiti gubitak veće svote novca, pošto su sami odobravali kredite, odlučivali o obezbeđenjima kredita i logično je da snose posledice svojih odluka.

Poslednjih meseci se po ovom pitanju ne oglašava. Kako država u obaveznoj budžetskoj rezervi nema veću svotu, ne zna se čime bi platila i prvu tranšu otkupa kredita, a ne vidi se ni rezon zašto bi poreski obveznici plaćali račun tuđih pogrešnih odluka i tajkunsko- političkih-bankarskih paktova.

Nema boljitka bez dobrih preduzeća

Živković se saglasava da se osnivanje "kontejner" banke svuda u okruženju pokazalo lošim, ali ne isključuje državnu pomoć u pojedinačnim slučajevima. Međutim, i samo jedan izuzetak ražestio bi preostale bankare.

Ali, upravo krajem ove i tokom naredne godine na naplatu stižu najveći krediti, koje možemo vratiti jedino novom prodajom državnih hartija, nadajmo se uz povoljnije uslove otplate. Otud pritisak banaka na državu nije bez oslonca.

Gubitak novca potiče iz lošeg rada kreditiranih preduzeća, jer su neefikasna, sa zastarelom tehnologijom i bez tržišta. Dok se stanje u proizvodnji ne poboljša, banke će imati suženo tržište. Posebno će biti teško rešiti pitanje nenaplativosti najvećih dužnika, privatnih kompanija sa po dvaesetak preduzeća, kakvi i najviše duguju, tipa "Farmakopa", "Interkomerca", "Beohemije".

Ne vidi se razlog zašto bi država oduzimala od gladnih građana i davala tajkunima, koji su do firme došli "za tepsiju ribe", potom ulaskom u dubioze pokazali se neuspešnim rukovodiocima i neodgovornim vlasnicima. Bogićevići, Perčevići, Žunići, ubuduće mogu biti zadovoljni ako sačavaju i hiljaditi deo sadašnje imovine, dok bi preduzećem upravljali novi vlasnici i od njih postavljeni menadžeri.

Rizikovati sopstvenim kapitalom

Ugledni profesor Đorđe Đukić ne vidi svrhu ni pisanja, ni usvajanja Startegije; u pitanju su privatne banke čiji akcionari, menadžeri i deponentni sami snose posledice odluka. Ekonomski je opravdano da tržište kazni donosioce pogrešnih odluka i ne bi trebalo prebacivati gubitke na teret poreskih obveznika. Odgovornost je na upravnim i izvršnim odborima banaka, na akcionarima koji su tolerisali lošu poslovnu politiku i na kreditorima koji su lošim bankama pozajmljivali novac, uz visoku kamatu.

U pitanju je bio ulazak u rizik zarad velike dobiti. Riskantnom poslovnom politikom, banke su u prvih deset godina iz Srbije izvlačile ekstremne profite, no preokret u svetskoj ekonomiji je korenito izmenio situaciju i sada su pred gubitkom znatne svote novca.

Ovakvim pristupom, uočava Đukić, destimulisao bi se hazard pri odobravanju novih kredita, jer bi menadžeri znali da se loši plasmani neće izdvojiti u "kontejner" banku i prevaliti državi na trošak. Minimizirao bi se i rizik korupcije prilikom diskontne prodaje kredita. Rešenje je i u funkciji stvaranja ambijenta u kome u krupne poslovne rizike radi velikih profita mogu da uđu najbolje banke, i to na osnovu visokog iznosa sopstvenog kapitala, a ne na osnovu tuđih para, poput štednje građana.