Mali čovek - velika nesreća

Piše: Milan Ceković

Ona se odnosi na građanina koji nema preveliku društvenu moć, koji radi i svojim delovanjem pokušava da obezbedi egzistenciju sebi i svojoj porodici. Odnosi se i na one ljude koji nisu zaposleni i čitavu svoju ambiciju su sveli na egzistenciju. Oni su se toliko smanjili spram života, da je i to "mali čovek" velika sintagma.

Sa čime je danas suočen taj "mali čovek" u Srbiji, kojeg neki političari nazivaju "običan čovek". Suočen je sa kanonadom informacija i procesa koji se lome preko njegove grbače. Šta se sve lomi? Toliko toga ima, da je nemoguće to sve nabrojati, ali ono što je zanimljivo, svaka predizborna kampanja podrazumeva da se "mali čovek" predstavi kao neko ko zna, ko se ne može prevariti, kao neko ko tačno ume da prepozna prave vrednosti i pravi put.

I taj "mali čovek" neretko misli da mnogo zna i da sve najbolje vidi i spreman je zarad tog ubeđenja, čak, i u kafani da se potuče. A šta vidi neko ko ume da gleda?

Vidi da se preko grbače malog čoveka prelama odnos švajcarca i evra, odnos evra i dolara, odnosi Amerike, EU i Rusije, verski sukobi, pad cene nafte na svetskom tržištu, nesposobnost ambicioznih, a visokopoziconiranih šurnjaja i švalerki, besmislene državne subvencije, menadžersko šibicarenje, korupcija, politička tranformacija večitih lidera, neefikasnost administracije, negativna selekcija, geostrateški interesi, faktori tranzicije, stranačka jagma za pozicije i svašta nešto još.

Šta "mali čovek" o tome zna? Šta zna mali čovek o odnosu bruto domaćeg proizvoda i javnog duga, stopi inflacije, MMF-u, Svetskoj banci, finansijskim derivatima, poreskoj reformi, nivou direktnih stranih investicija, odnosu privrede i obrazovnog sektora, nastajanju i nestajanju EU, kriterijumima konvergencije, državnim uređenjima, ekonomskim konceptima... Mogao bih tako do sutra? Koliko ljudi u Srbiji, zaista, razume zašto smo tu gde jesmo i šta se oko nas dešava? Koliko ljudi iz vašeg komšiluka zaista zna zašto je svet ovakav? Koliko vi i ja uopšte nešto znamo? Da li uopšte postoji potreba kod većine "malih ljudi" da se nešto o tome sazna ili nam je izvor znanja tabloidna štampa, na čelu sa urednicima sa kojima, očigledno, nešto nije u redu.

Šta je poenta cele priče?

Poenta je da će uvek u Srbiji ili van nje, postojati manjina kojoj je dobro, čija je svakodnevica lagodna, komotna, berićetna, kako god hoćete, a da će sa druge strane postojati mali ljudi velikog neznanja, neinformisani, izmanipulisani i kao takvi idealni da budu glasačka mašinerija. Oni će se kao takvi pozivati u članstvo, vozikaće ih na mitinge, tražiće se od njih razumevanje, podrška, ali nikada neće postojati želja manjine da ta većina bude osvešćena. Ta većina će samo želeti posao, platu, malo sigurnosti, možda godišnji odmor, možda čak i diplomu utehe od mlađih pokolenja i ta većina će, takva kakva je te želje sve teže ispunjavati.

Nad tim "malim ljudima" sudaraće se veliki interesi, velike ambicije, nezasiti apetititi, jer "mali ljudi" su samo statistički podatak, glasački listići, olovni vojnici koje treba poturiti onda kada je vreme za pogibije i kao takvi su percipirani kao šrafovi koje treba zavrtati do pucanja. Ima ih previše, pa kada jedan šraf pukne, tu je drugi šraf, spreman da puca i za manju gažu.

Istine radi "mali čovek" nije svuda isti. Kapitalni primerci malih ljudi se mogu naći u Nemačkoj ili, recimo, Švajcarskoj. To je vrsta "malih ljudi" koja je mnogo veća od "malih ljudi" u Srbiji. Naprosto, na tim i nekim drugim podnebljima bolje se hrane i bolje su plaćeni, pa se dešava da opako pobesne kada su gladni redovnih sledovanja. U Srbiji je drugačije, tu egzistira vrsta kojoj odavno ništa više nije potrebno. Naprosto, formirano je more neznanja, mirno kao površina stakla, idealno da se permanentno lovi plen. Fokus potencijalnih žrtava je u plićaku.