Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba

Piše: Milan Ceković

Sam naziv emisije tvrdi da toga nema, a to tvrde i predstavnici vlasti. Neki drugi tvrde da toga ima. To nešto je - cenzura.

U toj emisiji, Šešelj je tvrdio da Tomislav Nikolić uveliko priprema teren u nameri da u ovom životu i doktorira. Nisam se iznenadio. Verujem da je to moguće. S obzirom da kada god nam se obrati premijer, istakne da je bio marljiv student, da se zatvarao u sobu, da nije učio iz skripte, nego danima iz obimnih knjiga (a ne debelih, jer debele su svinje, a ne knjige), onda ne čudi ambicija predsednika da sledi mlađanog kolegu i pod stare dane bude marljiv. Doktorirati i otići u penziju, racionalnije je, nego diplomirati i postati predsednik države, mada ovo drugo je dokaz da mašta baš može svašta. Kad nešto želite, baš želite, ostvaruje se.

Evo, Ivica Dačić je krenuo na kurs iz engleskog jezika, ali je neophodno bilo da pre toga postane ministar inostranih poslova. Kad ste ministar unutrašnjih poslova, poželjno je da vas niko ne razume, ali za inostrane poslove, malo engleskog nije na odmet. Dakle, kada žarko želite da postanete poliglota, može vas zadesiti kolateralna korist - učenje jezika od ljudi sa najvišim inostranim funkcijama.

Predsednik naše države je mudar čovek, on je shvatio da je najbolje učiti pod stare dane. Zašto? Najbolji odgovor je mladi i marljivi Aleksandar Vučić. Momak je učio, učio i samo učio, bio je nezadovoljan kada dobije devetku, ali ni to nije bilo dovoljno da shvati suštinu pada Berlinskog zida, već je suštinu te građevinske destrukcije shvatio 20 godina kasnije. Ako on tako superioran, posle tolikog učenja, nije shvatio šta znači rušenje zida između dve Nemačke, šta nama ozbiljnim smrtnicima ostaje?  Kada ćemo mi shvatiti sve ono što je odavno trebalo da shvatimo?

Dobro, mi smo sitna raja, obični građani, đaci ponavljači ili površne bubalice, i ne treba od nas očekivati veliki uspeh. Ionako je učenje nekada samo bespotrebno mučenje. Sve se može postići i kasnije, od pedeset i neke pa nadalje. Predsednik je svetao primer koncepta "Lifelong learnig", toliko svetlosti jasno obasjava naš put u bolje sutra. Sede kose su tu da uče, shvate i prihvate. Mladost je emotivna, kane tu i po koja suza, drekne se kad treba i ne treba, poveruje se u idola, i raznorazne ludorije se prave. Sa učenjem ne treba žuriti. Mlad čovek je katkad ždrebe, trči pred rudu i slepo veruje u naučeno. Treba prvo formirati kritičku svest, obrijati brke nekoliko puta, malo juriti za sojkama, odraditi par poslaničkih mandata, steći prijatelje profesore, pa sesti i učiti. To je prava životna škola.

U svakom slučaju, u Srbiji, mnogi nešto uče i to učenje je fascinantno povezano sa praksom. Studira se na visokim funkcijama, a kada se tom procesu dodaju i toliki strani savetnici, Srbija je kao neki veliki otvoreni univerzitet, na kojem predaju i strani predavači. Građanima samo ostaje da prate predavanja ovih koji uče i pokupe po koju diplomu. Nema smisla nemati diplomu. Bezveze je za života bar jednu diplomicu ne na’vatati, kako-tako. Diplomica hrani sujetu, ulepšava zid i zvuči super kada je spomenete u nekom društvu. Još ako ste član prave stranke, ko zna koja sreća može da vas takne.

Učiti, učiti i samo učiti. A da, trebalo bi znati, korisno je, najvažnije je naučiti kako zaboraviti nečije mladosti.