Srbija - vašar nadrealnog

Piše: Milan Ceković

U Srbiji toliko toga, ni tomovi nisu dovoljni da tih 7 dana opišu.

Pao je helikopter - tragedija! Ne bih da ulazim u ostale analize! Naprosto, muka mi je... Dan žalosti je prošao, a onda su svi na sednici vlade bili nasmejani, jer je pronađen tim čudotvoraca za železaru. U direktnom prenosu smo saznali da će taj triler biti profitabilan za šest meseci. U skladu sa našim životima, koji su odavno futuristička stvar.

E sad, kako znam da su premijer i ministri bili nasmejani? Premijer je moj pouzdani izvor. Odgledao sam njegov ekskluzivni intervju na RTS-u (X-ti nastavak). Voditeljka je hrabro nastupila, asistirajući da monodrama bude remek-delo. Samo me čudi kako premijeru to sve ne dosadi. Svaki dan ispred kamera, zračenje je to žešće, teško da čovek može ostati normalan.

Kad smo kod intervjua, predlažem RTV-u da me zaposle. Vodio bih autorsku emisiju "Politika i kritika", sa ambicijom da intervjuišem premijera. Ubeđen sam da bi taj intervju ušao u anale i legendu domaćeg novinarstva. S obzirom da gospođe Vučinić neće biti više na malim ekranima i da je kritičko slovo palo na humoristu Kesića, spreman sam da se žrtvujem. Računam, ako Nikolić može da bude predsednik države, a vala ja ću se snaći nekako kao voditelj emisije. Nešto kao Velja Ilić, onomad, kada je spominjao Baba Simanu.  Kasnije se zakoprcao u jalovištu, ali sve je oko nas ionako jalovo.

Osim Babića. On se pegla, tanji, uobličava. Moderno, nema šta. Tretman košta, kako piše u novinama, 50 evrića. Dobro, lična stvar, ima pravo čovek da napreduje i telesno. Pedeset evrića za eliminaciju podbratka i učvršćivanje mišića. Ovaj moto sam ja smislio i spreman sam da ga prodam, ako neko hoće da ga kupi. Premijer je spram njega, kaže, Ero s onog sveta, mada sam ja ubeđen da su u pitanju neke druge dimenzije u kojima ni Bog ne pomaže.

Uglavnom, ovo je Erina era i to poprilično SF. Čak je i Dunav na onim maketama azurno plav. Kad neko sa malo boljom percepcijom gleda maketu "Beograda na vodi", zapaža da je, Beograd, zapravo, na Jonskom moru. Kada se iskoči iz maketa i zapliva mutnim tokovima stvarnosti, može se uočiti koprcanje u sveopštem plićaku.

Većina građana Srbije su šarančići na suvom. Šešelj bi da ih spase jurišom mehanizacije na Đinđićev grob, ali to je već posledica toga da je Srbija u dobroj meri dilkarnica. I XXXL obrazovan čovek može postati dildika. Desi se neki klik u glavi i tako, čovek posle silnih pročitanih knjiga, zatvorskih muka, spadne na kočeve i grobnice. Mada, u Srbiji, i takvi mogu preći cenzus. Preciznije, najpre takvi.

Petrovaradin je danima pod opsadom držao neki snajperista-ludak. I posle, ja sam mračan tip. Tekstovi mi nisu dostojni teme "Proleće je stiglo u moj grad". Svega i svačega ima u Nebeskoj Grudi. Srbija je kao neki vašar nadrealnog. Šta god vam padne na pamet postoji. I ne samo da postoji, već može i da dominira. Da doktorira i da dominira.

U takvoj Srbiji teško je biti mlad. I ta mladost se nekako razlila na sve strane. Jedni se kočopere kao stranački omladinci, drugi su već ukapirali kako je najkorisnije biti poltrončić, treći su u inkognito bot-dosluhu, a najteže je biti buntovan, posle svih uzaludnih buntova. Zato i ne čudi ta potreba većine mladih da ne menjaju ništa, već da odu što dalje. Tužno, ali gde da ostanu? Na pomenutom vašaru?

Ne, nikako, zaslužuju neki od njih, ipak, bar malo smisla.