Vesti o promeni svesti

Piše: Milan Ceković

Niko više ne zna ko je Kurta, a ko Murta, ali, ako ništa drugo, za svakog čoveka je važno da u svom životu ima bar nekakve izbore, makar se oni dešavali nakon izbora, rekonstrukcija, podignutih lestvica, kojekakvih provera, analiza, smena i ostalih spektakala. Nije lako odvojiti žito od kukolja, valja tu prebirati u kontinuitetu.

U minulih više od godinu, neretko su se mogle čuti izjave o tome da je neophodno da građani ove zemlje promene svest, ne bi li se društvo preporodilo. U redu je, svest nam i nije baš dobra vest, ali mene buni i to što kandidati ovih dana uglavnom govore da građani sve vide, sve znaju, da se ne mogu prevariti i da će na izborima nedvosmisleno pokazati koga žele na vlasti. Hm, takve poruke kod mene proizvode filozofsku dilemu - ako građani sve dobro vide, sve znaju, ne mogu se prevariti, čemu onda potreba za promenom svesti?

Ne mogu da se ne upitam - kakav bi ishod izbora bio i da li bi ga uopšte bilo kada bi došlo do promene svesti građana Republike Srbije?

Ipak, moram da se pohvalim, kad smo već kod svesti, da sam ja bio današnji i Vučić, i Dačić, pre njih samih. Naime, dok sam pre gotovo dve decenije romantično šetao pod parolom "Beograd je svet", optimistično pištao, lupao u šerpe i uveliko kapirao značaj pada Berlinskog zida, pomenuti dvojac je u glavi imao neke druge mape. Ma, nisam na kraj srca, svako ima pravo na svoj preobražaj.

Šta više PPV (prvi & pravi Vučić) i premijer mi deluju (obojica u ostavci) više nego ubedljivo u svojim nastupima. Pomenute poruke o značaju promene svesti, neophodna drčnost, pozivanje na protestansku etiku i Domanovićeve pripovetke je arsenal koji i mene razoružava. Ruku na srce, njih dvojica, šta god su govorili (a bilo je tu raznoraznih preokreta) delovali su mi ubedljivo. Još kad vidim onu piramidu i čujem onaj sveden glas, hipnotisan sam do krajnjih granica druge dimenzije.

I tako hipnotisan u sivim danima maštam o našoj svetloj budućnost. Razgalim se, uskliknem pri pomisli da niče "Emiratopolis", da ćemo 2020. godine biti u EU, da će se pohapsiti svi narko dileri, lopurde i ubice, iako znam da živim u državi u kojoj sloboda nije više baš tako obećano mesto u odnosu na zatvor. Svi zatvorenici imaju tri obroka i krov nad glavom, a to je za mnoge slobodne dostignuće. Kada se na to doda da su mnogi slobodni zarobljeni u kreditima, sapunicama, rijalitijima, zaboravima ili su preokupirani sms glasanjem za nekog svog fovorita u nekom od mnogih pevačkih i pljuvačkih spektakala, zatvor mu dođe kao Exit.

Uhvatim sebe da govorim i "to Vučiću, majstore, tako je", i skroz sam u pojedinim trenucima kompatibilan sa tih 46% podrške koje ima, osećam se izuzetno napredno, ali onda, kad se najmanje nadam, u kadar mi ulete: 26% nezaposlenih, klinci sa mačetama, više nerazrešenih ubistava nego ponuđenih projekata, ministar sa ribolovačkim pričama i somovima od deset hiljada tona, štrajkači, cisterne koje spasavaju ljude od nekakvih algi, strujomeri koji haluciniraju, klinč Zorane i Bajatovića, Beograd koji uveliko bespravno i bahato niče na vodi, neki profi preletač koji u ulozi direktora javnog ambisa psuje ministra koji je solo igrač, pevač premijer koji je kandidat za Nobelovu nagradu iz oblasti beskrajnog ćaskanja o završenoj priči, predsednik države koji je glavni junak u trileru "Prisluškivanje 2".

Ružić koji briljira u epizodi "Moj drugar Đura" (dok u tom istom serijalu Vučić ne miriše ruže), trejler za drugi film Borisa Tadića u kojem se jasno vidi da je njegov pazuh bio zaklon ama baš svemu i svačemu i da sve bude u skladu sa nabrojanim i nenebrojanim, neki marljivi momak poništava svoje diplome, ne bi li bio protivteža šibicarima koji ih prodaju i kupuju.  

Eh, svašta nešto je u ponudi, ali dominiraju živi mrtvaci, građani bez osmeha na licu i iskre u očima, koji će baš takvi biti oslonac neophodnim reformama, nakon kojih ćemo 2020. godine postati punopravna članica EU.

No, nismo mi baš tako loši. U individualnoj konkurenciji imamo nekog vrednog nacionalnog ponosa, koga spomenemo uvek kada nemamo ništa drugo, ali smo kao ekipa bušni kao sito. Realno, duva promaja sa svih strana. Tandem snova možda čine dva velemajstora na petoparcu, ali bekovi su tromi od miliona u džepovima, halfovi se sudaraju međusobno, a centarfor ne ume da postigne gol, jer je po karakteristikama bek ili možda čak i nije za ovu igranku. Ali netalentovani bek kao i svaki netalentovani bek, naprosto, želi da bude centarfor.

Zato, predlažem da se za nas uvede individualna integracija. Pojedinčno, jedan po jedan, ko voli nek’ izvoli. Imam utisak da ćemo tako pre stići i svađu zaobići.

U svakom slučaju, ispiranje uma je ovde permanentan proces i sklon sam verovanju da ćemo se pre onesvestiti nego svest promeniti. Istorijska amnezija je naš patent, a to nam omogućava da nam jedni te isti ljudi pričaju raznorazne priče. Naprosto, tu smo gde smo, jer smo takvi kakvi jesmo. Ipak, hoću da verujem u bolje sutra i da će nam ta evropska kuhinja pomoći da od materijala koji imamo umesimo kakvu-takvu pitu. Iako su mnogi, kao što napisah, odavno siti svega.

Za kraj, kao doprinos našoj promeni svesti jedan citat: "Ne možete promeniti ono što ne vidite i ne priznajete".