Beskonačno nemoćnih "zašto"

Piše: Milan Ceković

E, onda sam se rodio ja i sve je krenulo nizbrdo. Danas je 2015. godina i stvarno je teško ne zapitati se: U kakvom mi to svetu živimo? Samo što smo završili sa čestitanjima i željama da se ostvare uspesi, sreća, mir, zdravlje i sve ostalo divno, prvi dani 2015. godine donose horor vesti. I kad čovek te vesti sluša sa još malo zdrave pameti (ako je to uopšte moguće imati) ne može, a da ne postavi milion onih "ZAŠTO?".

Recimo, zašto postoji EU?

Nije ta nadnacionalna zajednica uspostavljena da bi bilo problema po pitanju zapošljavanja, dugovima država članica, homofobijom, bedom… Upravo je nastala da bi donela suprotnosti od svega nabrojanog. Postoji da bi se na jednom velikom tržištu stvorila šansa za prosperitet svih država članica. Nastala je, kažu, kao mirovni projekat.

Nije ideja, ubeđen sam, još od one Zajednice za ugalj i čelik, bila da razvoj EU donese današnje rezultate, alijas probleme. Nije ideja bila da to bude jedna birokratska tvorevina koja danas nema odgovore na mnoga pitanja.

Zašto postoje novinari?

Ne postoje da bi bili glineni golubovi ili krpe koje se odbacuju kao dronjci samo zato što ne klimaju glavom pred nekim ko je u jednom ili dva mandata sve i svja. Ne postoje da bi spinovali, nego da bi bili temelj demokratije, glasnici istine. I ne postoje da bi zbog te istine živeli u bezbedonosnim kavezima.

Novinar postoji da bi bio saveznik građaninu na njegovom putu do istine ili bar verodostojne informacije. Novinar postoji da bi branio društvo od onih koji bi isto da očerupaju. Ako to ne radi novinar, onda i nije novinar već obična luda jednog gospodara.

Zašto postoje poslanici?

Sigurno ne postoje da bi se prodavali kao farmerice na buvljaku. Ne postoje da bi bili degustatori jeftine hrane i demonstratori prostakluka i mrsomuđenja. Postoje da bi reprezentovali građane, između ostalog, baš zbog toga što svojim ponašanjem proizvode ponos kod istih tih građana. Postoje da bi jednoj instituciji dali na značaju i ugledu.

A da bi taj značaj dali oni samo moraju biti značajni i ugledni. A ugled je visoka lestvica, do koje ne doseže neko ko živi bez skrupula i osećaja stida.

Zašto postoji politika?

Ta časna delatnost ne postoji da bi se svima smučila i da bi manipulisala ljudima, već da primenom mudrosti, znanja, volje, organizacionih sposobnosti, omogući kreiranje vrednosti i realizaciju opštih interesa. Služi i da pronađe razumna rešenja u slučaju sukoba pomenutih interesa. Politika ne postoji da bi neko što duže ostao na vlasti ili da bi postojeće ekonomske cikluse ili vreme između dva ciklusa ispunila uvaljujući nas u sukobe i ratove. To je patologija, a ne politika.

Zašto postoje škole i fakulteti?

Ne postoje da bi se po svaku cenu stizalo do nekog zavedenog i ispečatiranog papira koji se naziva "DIPLOMA". Ne postoje da biste postali ono što niste. Postoje da bi kao ustanove pružile sve neophodne uslove da ljudi stiču znanja i uspostave kritičku svest. To su, znate, ona mesta na kojima se od učitelja, nastavnika i profesora uči, a ne ona mesta gde se sabira beda ili neograničena sujeta.

To su ona mesta ka kojima bi trebalo da hrle one glave koje bi da se stave u funkciju novih pokolenja, a ne one glave kojima je samo do malo više para ili one usijane glave koje u svom statusu vide jedini smisao obrazovanja. Ali to su i ona mesta gde se učitelj poštuje bar toliko da može da egzistira dostojanstveno.

I sad bih mogao tako danonoćno da postavljam pitanja, koja sve tretiraju svrhu svega onoga što oko nas postoji. Nije svrha vere, nacije, kluba ili partije da se mrzimo. Bogom smo dani da se razlikujemo. Različitost donesi autentičnost i bogatstvo ljudskog roda. Biti različit nije znak da je vreme za ubijanje ili pakosti. Biti drugačijeg mišljenja je osnov napretka, jer drugačija misao zapita, inspiriše, navodi na opreznost...

Međutim, mi živimo u svetu u kojem je najnebezbednije postalo pitati, primetiti, sagledati, upozoriti, kritikovati… Ukoliko ste u stanju da se javno zapitate "zašto?", već sledećeg sekunda postajete meta nekog bota koji pojma nema o vrednosti različitosti, ili nekog ko ne ume da se zapita, ili nekog kome baš takvi smetate, ili neke grupe koja se neće libiti da u vas ispuca gomilu metaka sve ubeđeni da baš tako spasavaju ovaj namučeni svet. Nisam siguran da znam odgovor u kakvom svetu mi to živimo, ali znam da takav kakav je, nije moj.

Zato me više ne čudi to što se u njemu ne snalazim baš nabolje.