Nestala granica između političke propagande i izveštavanja o politici

Izvršni direktor CeSID-a Bojan Klačar i marketinški stručnjak Vojislav Žanetić slažu se da samo razvijenija demokratija, razvijenije javno informisanje i razvijenija ekonomija umeju da razlikuju i razgraniče političku propagandu od informisanja javnosti o politici.

Redakcije, naime, na dnevnom nivou dobijaju "spakovane" multimedijalne priloge o aktivnostima partija na terenu, a Klačar ističe da je ta pojava, izražena u ovoj kampanji, uočena još od kampanje za predsedničke i parlamentarne izbore 2008. To je praksa u onim državama, koje nemaju dovoljno izgrađene demokratske institucije i koje nemaju dovoljno razvijene medije, pre svega u finansijskom smislu, i stranke koriste taj prazan prostor koji im se ukaže tako što ili naprave neku svoju produkciju, ili angažuju produkciju koja obilazi njihove događaje i nakon toga šalje stranački sadržaj medijima”.

Dva su razloga za to, kaže on.

"Prvi, veoma oportunistički iz ugla samih stranaka razlog za takvu praksu je to da stranke na taj način mogu da kontrolišu političku, ako hoćete i medijsku agendu", ističe Klačar i objašnjava da to znači da stranke, u dogovoru sa produkcijom, mogu da iseku one izjave, da urade one kadrove, koji najbolje oslikavaju ono što je njihova osnovna želja da prenesu. "To, međutim, praktično znači da suštinski građani vrlo često ne mogu ni da zaključe o čemu se zapravo sve tu govorilo, jer je do medija stigla 'uokvirena poruka', kakvu stranke žele da plasiraju u javnost", ocenio je Klačar.

Stranke drže monologe

Prema njegovim rečima, ne treba zanemariti kao objašnjenje koje možemo da nađemo u nekoj vrsti nedovoljno razvijene strategije u okviru samih stranaka, koje možda nemaju dovoljan broj dobrih ideja, političkih savetnika, koji bi usmerili kampanju u nekom drugom pravcu i onda se kampanja, malo zbog nedostatka novca, malo zbog nedostatka ideja, bazira na onome što je najjednostavnije - da snime, prikupe izjave i to pošalju medijima.

"Nažalost, stranke u Srbiji samo su na rečima okrenute ka što većoj komunikaciji sa biračima. Zapravo, svi podaci ukazuju da stranke najveći deo svojih sredstava potroše na medije, oglašavanje i produkciju. Veoma mala stranačka sredstva odu na organizovanje direktnog kontakta sa građanima", primetio je Klačar.

Tako, kaže, imamo stranke koje mnogo više vole monolog, nego dijalog, bez obzira što smo svedoci da veoma često oni zapravo govore kako je osnov njihove kampanje direktna komunikacija.

Nema novinara ni medija, koliko ima partija

I Žanetić konstatuje da samo razvijenija demokratija, razvijenije javno informisanje i razvijenija ekonomija umeju da razlikuju i razgraniče političku propagandu od informisanja javnosti o politici. "Kada god ima nečeg manje razvijenijeg od prethodno rečenog, ta granica i to razlikovanje nestaju, bilo gde i u bilo kojoj zemlji na svetu", objašnjava Žanetić.

Upitan da li to eventualno ima veze sa nedostatkom novca za kampanju, ili stranke ne veruju novinarima da će dobro preneti njihovu poruku biračima, Žanetić kaže da nema onoliko novinara u Srbiji, a verovatno ni medija, koliko ima partija, njihovih skupova u kampanji i njihovih potreba za pojavljivanjem u javnosti.

"U toj razlici nastaje takva inflacija poruka, a nimalo ne pomaže što mediji nemaju ni novca, ni volje, ni energije, a ponekad ni stručnosti da se sa tom inflacijom izbore kako treba", naveo je Žanetić.

On dodaje da kampanja traje suviše kratko, a suviše mnogo toga mora da se uradi. "U nedostatku potrebnog vremena nastala je i ova vrsta histerije", kaže Žanetić.

O prebacivanju kampanje na društvene mreže, Žanetić kaže da onoliko koliko ima Fejsbuk, Tviter i ostalih profila u Srbiji, toliko ima objektivne potrebe za velikom količinom političkih internet aktivnosti.

"Ali teško da će eventualni višak svega toga nadoknaditi evidentni manjak svega ostalog. Politika je donekle kao seks - bolje je imati ga što manje samo na internetu", zaključio je Žanetić.

Autor: Tanjug