Kako je Stara Pazova umalo ostala bez dobre investicije zbog političkih manipulacija

Piše: Miloš Lazić

Ulaganje novca iz javnih prihoda po partijskim nalozima je problem star koliko i višestranačje u Srbiji. Za vreme jednopartijskog sistema, kriterijum za plasiranje investicija izuzev ideologije, bile su poznanstva, prijateljske, kumovske i zavičajne veze partijskih funkcionera.

Kada je pre tačno 20 godina tadašnja opoziciona koalicija "Zajedno" pobedila u svim većim gradovima u Srbiji, naglo su se smanjile investicije u te gradove od strane republičkog budžeta, što su tadašnji gradonačelnici morali da nadoknade sopstvenim prihodima i donacijama iz inostranstva. Ni vlasti nakon Petog oktobra nisu bile imune na usmeravanje novca u zavisnosti od partijske pripadnosti.

Možda najslikovitiji primer vezuje se za nekadašnje funkcionere stranke G17 plus.

Kao stranka koja je u skoro svim postpetooktobarskim vladama upravljala javnim finansijama, iste je plasirala lokalnim samoupravama u kojima je imala svoje ljude. Tako su izdašne podsticaje od preko 10.000 evra po zaposlenom, kompaniji "Gorenje"  uslovljene otvaranjem pogona u Zaječaru, umesto proširivanjem postojećih pogona Staroj Pazovi i Valjevu.

Umalo ostadoše bez investicije zbog političkih ciljeva

Fabrika "Gorenje" svoje proizvodne kapacitete u Srbiji otvara u Staroj Pazovi i Valjevu 2006. godine kada su se podsticaji države svodili samo na ekspeditivnost lokalnih samouprava u pružanju administrativnih usluga za realizaciju investicije. U Staroj Pazovi "Gorenje" ulazi u nekadašnju fabriku poljoprivrednih mašina "Lifam".

Nekadašnji državni sekretar u Ministarstvu finansija Slobodan Ilić kaže da je u tom trenutku postojala zdrava tržišna utakmica. - Oni koji su bili u tom trenutku malo vičniji tom poslu, veštiji i pripremljeniji, imali su bolje rezultate u privlačenju stranih investitora. Svi su nastojali da ono što je devastirano, pokušaju da stave u funkciju oživljavanja privrede - napominje Ilić.

Kada je pet godina kasnije "Gorenje" želelo da proširi kapacitete u ova dva grada, država je već uveliko subvecionisala otvaranje novih radnih mesta. Pod uslovom da posao proširenja iz Stare Pazove i Valjeva premesti u Zaječar, Ministarstvo privrede nudi menadžemntu izdašnu subvenciju od čak 10.000 evra po zaposlenom.

Celu proceduru je pokrenuo tadašnji ministar privrede i lider novoosnovane stranke Ujedinjeni regioni Srbije Mlađan Dinkić, što je izazvalo nezadovoljstvo rukovodećih ljudi Stare Pazove i Valjeva, posebno jer se znalo da je lokalna vlast u Zaječaru bila upravo po meri Dinkića.  Ovaj slučaj je izazvao pravi mali rat između tadašnjih koalicionih partnera u Vladi - Demokratske stranke i Ujedinjenih regiona Srbije.

Šteta većih razmera izbegnuta je zahvaljujući obećanju koje je ispred grupacije "Gorenje" dao njen predsednik Franjo Bobinec, rekavši da se neće zatvarati pogoni u Staroj Pazovi i Valjevu. - Kad Gorenje negde dođe, tamo i ostaje. Investicija u Zaječaru, nikako neće narušavati oni što gradimo u Valjevu i ono što smo izgradili i gradimo u Staroj Pazovi - kaže on.

Usmeravanje državnih subvencija je samo jedan od primera korišćenja novca iz javnih prihoda za ostvarenje političkih ciljeva. Najopasnije u svemu tome je odsustvo tržišne logike, napominje lić.

- To deluje kao da ja sada komandno i centralizovano dodeljujem sredstva, i tu iz vida počinju da se gube klasični ekonomski tržišni principi, a počinju da dominiraju politički principi - kaže Ilić.

Ipak, bez obzira na subvecionisani pogon u Zaječaru, fabrika "Gorenja" u Staroj Pazovi nije smanjila broj radnika. Naprotiv, zahvaljujući povoljnom položaju i ekonomskoj logici, proširena je proizvodnja. Nedavno, na proslavi desetogodišnjice ove fabrike istaknuto je da sada zapošljava blizu 500 radnika i da su infrastruktura i položaj mesta presudili da ostane tu, uprkos političkim pritiscima, mahinacijama i zloupotrebama.

Jednostavno, kada su različite stranke na različitim nivoima, ili u različitim delovima zemlje na vlasti, dolazi do povećane instrumentalizacije ulaganja javnog novca po partijskim direktivama. Međutim, u Srbiji je od aprila prošle godine samo jedna partija na gotovo svim nivoima vlasti.

Paradoksalno, ali kada jedna stranka ovlada gotovo svuda, kriterijum za plasiranje prestaje da bude stranačka pripadnost, i kao nekada, vraća se na teren poznanstva, kumovskih, prijateljskih ili zavičajnih veza. Sa usvajanjem standarda po kome će se javni novac plasirati tamo gde je najpotrebniji, kako bi se obezbedio ravnomerni razvoj i zadovoljili principi tržišta, stranačka pripadnost i ulaganje po partijskim nalozima trebalo bi da postanu prošlost.