Kinezi se ne sahranjuju u Novom Sadu

Opšti je utisak da Kinezi u vojvođanskoj prestonici žive u dobrovoljnoj izolaciji, koja podrazumeva druženje samo sa uskim krugom sunarodnika i prijatelja. Novosađani sa kojima smo razgovarali kažu da ne bi imali ništa protiv da svoj krug prijatelja obogate Kinezima.

"Oni su jedini koji nam daju barem utisak da živimo u multirasnoj metropoli, zašto bih imao protiv? Međutim, pretpostavljam da je jezik najveća barijera jer oni deluju nekako povučeno, nigde ih nema u gradu, a ostatak društva to nekako i ne zanima", kaže za 021 Marin sa Podbare.

Vang postao Voja

Tridesetogodišnji Vang već jedanaest godina živi u Novom Sadu, radi u kineskom restoranu u blizini Štranda, drugarima se obraća sa "gari", a predstavlja se kao Voja. Prema njegovim rečima, u Novi Sad je došao iz znatiželje i na preporuku rodbine koja se u vojvođansku prestonicu doselila među prvima. Voja kaže da mu je prvi period bio dosta težak, ali da je sve postalo mnogo lakše kada je počeo da uči jezik i da se druži sa Novosađanima. On kaže da dosta njegovih sunarodnika još uvek ne govori srpski, ali poznavanje jezika vidi kao nešto što je neophodno ukoliko neko želi da uspe u tuđini.

"To sve zavisi od čoveka do čoveka, ali ako neko želi da uradi nešto više, mora da zna jezik. Ja sam svoje prve prijatelje Novosađane stekao veoma rano, putem sporta, što mi je olakšalo uklapanje i pomoglo da naučim jezik. Ukoliko neko hoće da nauči, onda sam jezik nije ni težak, ali ako neće, nikad ga neće ni savladati. Moja žena je u Novom Sadu već tri i po godine, a i dalje ne zna srpski", navodi ovaj menadžer restorana.

Voja kaže da je veliki problem za uklapanje Kineza u socijalni život Novog Sada činjenica da se njegovi sunarodnici većinom druže samo u uskom krugu porodice i prijatelja. Prema njegovim rečima, najveći problem da vidimo kosooke sugrađane u kafićima i na koncertima nije nepoverenje Kineza prema Srbima, već nepoznavanje jezika i nesigurnost.

Iako kroz smeh kaže da oni koji nisu videli Kineze u gradu ne zalaze u kockarnice, koje su veoma popularne kod svih kineskih državljana, činjenica je da novosadski Kinezi puno rade i da nemaju previše vremena za sebe. "Puno se radi. Mi moramo da radimo i po 10-12 sati dnevno kako bismo sebi obezbedili egzistenciju, tako da nakon posla, večeramo i pravac u krevet. Mada, ukoliko volite kazina, sigurno ste videli Kineze tamo", kaže Voja-Vang.

Teorije o sahranjivanju Kineza su glupost

Iako u srpskoj javnosti kruže razne neutemeljene teorije o sudbini Kineza koji preminu na tlu Srbije, Voja sva nagađanja argumentovano odbacuje. Prema njegovim rečima, svi njegovi sunarodnici se u Srbiji kremiraju a njihovi posmrtni ostaci se, prema običaju, šalju u Kinu. Princip prenosa posmrtnih ostataka za Kinu je identičan svakom drugom prenosu urni, sa tim što dokumentaciju o posedovanju grobnog mesta za sahranu ili garanciju da je obezbeđeno mesto za sahranu dostavlja ambasada Kine.

"To su gluposti. Ja, srećom, nisam imao smrtni slučaj u porodici od kako smo došli u Novi Sad, ali moj prijatelj je izgubio brata ovde. Nakon smrti, njegova porodica je poslala njegovo telo na kremiranje, a kutijica sa njegovim posmrtnim ostacima je avionom poslata u Kinu", kaže ovaj kosooki Novođanin.

Prema Vojinim rečima, najveći problem sa kojim se susreću državljani najmnogoljudnije zemlje sa svetu u Srbiji je školovanje dece. On kaže da roditelji uglavnom ni sami ne znaju srpski dovoljno da bi njihova deca bez problema išla u ovdašnje škole. Sa druge strane, odluka da dete pošalju nazad u Kinu na školovanje je stresna i za roditelje i decu, jer je udaljenost ipak prevelika. Voja se nada da će se ipak školski sistem na neki način prilagoditi kako bi se njegova deca školovala u Srbiji, što je njegova velika želja.

"Moj prijatelj, takođe Kinez, je nedavno postao otac po drugi put. Već smo imali diskusije o tome šta ćemo kada deca porastu, ali i dalje ne dolazimo do rešenja. On kaže da bi voleo da mu deca ovde idu u školu, ali njihovo znanje srpskog nije dovoljno da bi mogli tek tako da idu u redovnu školu. Sa druge strane, slanje dece na školovanje u Kinu je problematično jer bi deca bila potpuno odsečena od roditelja, hiljadama kilometara daleko. I ja planiram da imam decu, ali i dalje nisam načisto sa tim. Školovanje dece je zaista veliki problem sa kojim se susrećemo, ali nadam se da će se naći neko rešenje", kaže naš sagovornik.

Problem dvojezičnih škola se mora rešavati

Direktor Školske uprave za Južnobački okrug Petar Viđikant navodi da je mali broj kinseske dece u domaćim školama rezultat ličnog nepoverenja i velikih razlika između srpskog i dalekoistočnog kurikuluma. "Činjenica je da ima puno Kineza u Novom Sadu a da je veoma malo njihove dece upisano u ovdašnje školske ustanove. Postoji više faktora zašto je to tako, ali mislim da je najviše zbog nekog ličnog nepoverenja ili zbog ogromnih razlika u nastavnom programu", navodi on.

Viđikant kaže da bi, sa obzirom na broj kineskih državljana u Srbiji, bilo neophodno da se u najskorijem mogućem roku otvore dvojezične škole za mališane koji su nesigurni u korišćenju srpskog jezika. Međutim, prema našim zakonima, za otvaranje takve škole neophodan je zahtev nacionalnog saveta, koji Kinezi u Srbiji još uvek nisu formirali.

"Mi za otvaranje svake dvojezične škole dobijamo zahteve od njihovih nacionalnih saveta. Kineska manjina nije organizovana na nivou nacionalnog saveta, pa zbog toga i ne mogu da podnesu takvu molbu. Zašto to nije dosad učinjeno, nije na meni da procenjujem, ali ako govorimo o tako brojnoj nacionalnoj manjini, moramo govoriti i o njihovim pravima", kaže Viđikant za Radio 021.

U Srbiji, prema procenama, radi oko 10.000 kineskih butika, dok gotovo 90 odsto ponude tekstila na pijacama čini kineska roba. Prošle godine je trgovinska razmena sa Kinom dostigla dve milijarde dolara, ali orgoman deo ove cifre čini uvoz. Dok se plasman kineske robe na srpskim rafovima meri stotinama miliona dolara, izvoz srpskih proizvoda u najmnogoljudniju zemlju sveta "težak" je svega nekoliko stotina hiljada dolara na godišnjem nivou. (Miodrag Sovilj)