Gde ide ekološki dinar sa računa Informatike?

Reciklaža je veoma značajna u procesu smanjenja produkcije i smanjenja deponovanja otpada, ali Srbiji još dug put predstoji da bi se ova oblast uredila. Zakoni koji je regulišu doneti su 2009. godine, a tada je po prvi put ustanovljeno načelo zagađivač plaća, čime su obezbeđena sredstva za razvoj sakupljačke infrastrukture, kaže za 021 Tatjana Đurić, pomoćnica Pokrajinskog sekretara za životnu sredinu.

"Na osnovu zakona iz 2009. Pokrajinski sekretarijat izdao je 218 dozvola za upravljanje otpadom, od čega 101 dozvolu za sakupljanje i transport i 117 dozvola za skladištenje i tretman otpada. Na ovaj način se dosta ljudi zapošljava u reciklažnoj industriji, a procena je da se ukupno u industriji upravljanja otpadom može otvoriti 10.000 radnih mesta", rekla je ona.

Pomenuto načelo odnosi se na posebne tokove otpada, odnosno na proizvode koji ne mogu potpuno da se recikliraju, već deo njih predstavlja opasni otpad koji se mora uništiti. U tom smislu načelo zagađivač plaća znači da su firme koje tako zagađuju okolinu dužne da u jedinici proizvoda obračunaju vrednost eko takse, koja je uračunata u cenu proizvoda. Onda zagađivač ovu taksu uplaćuje ili u Fond za životnu sredinu, koji je pre tri godine ukinut, ili samim operaterima sistema upravljanja otpadom, odakle se finansira razvoj sakupljačke strukture. Međutim kada je ukinut Fond za životnu sredinu nastali su veliki problemi u finansiranju ove oblasti, kaže za 021 Kristina Cvejanov, predsednica Srpske asocijacije reciklera.

"Ukidanjem Fonda faktički je ukinut mehanizam kojim je eko-taksa usmeravana ka industriji reciklaže posebnih tokova otpada. Taj princip nije sasvim ugašen, već je Ministarstvo zaštite životne sredine preuzelo ulogu finansijera iz budžeta. Ali te uplate kasne i do 500 dana, zbog čega je industrija reciklaže na klimavim nogama. Nadamo se da će usvajanjem novog Zakona o zaštiti životne sredine ponovo biti uspostavljem Zeleni fond", ocenjuje ona i dodaje da su sada recikleri posebnih tokova otpada prinuđeni da uzimaju kredite kako bi održavali svoj posao.

S druge strane, ambalažni otpad je potpuno tržišno isplativ i sto posto primenljiv jer se ceo može reciklirati. Zato je i nešto bolja situacija kod reciklaže ambalažnog otpada jer on ne zavisi toliko od finansija i države, jer ono što prerade recikleri mogu i da prodaju.

Ali i ovde se javljaju problemi i to u sakupljanju ambalažnog otpada, koje loše funkcioniše, zbog čega Srbija ima mnogo više kapaciteta za reciklažu ambalažnog otpada nego što ima sakupljenih sirovina. To je dovelo do toga da su kapaciteti osam kompanija, koje se u Srbiji bave ovim poslom, popunjeni svega 50 odsto.

Zbog toga je primarna reciklaža jedan od najboljih oblika čuvanja prirodnih resursa i smanjenja količine otpada koji se odlaže na deponije.

- Građani Novog Sada dovoljno su upućeni u značaj reciklaže, ali grad ne obezbeđuje potrebnu infrastrukturu za reciklažu, zbog čeka se ona ni ne razvija - smatra Igor Jezdimirović, koordinaror Udruženja građana Inženjeri zaštite životne sredine. Kako kaže, Novi Sad ima veliki eko budžet, ali ga iz nekog razloga veoma loše koristi. Po njegovim rečima, gradske vlasti nemaju dovoljno sluha za reciklažu, jer im to nije dovoljno interesantno, a nema ni dovoljno pritiska javnosti, te je veliko pitanje šta se u gradu dešava sa ekološkim dinarom, koji svakog meseca plaćamo preko računa Informatike.

Koliko Vojvodina reciklira

Vojvodina je jedan od razvijenijih regiona u Srbiji kada je reciklaža u pitanju. Tu se nalaze dve fabrike za reciklažu plastike "Grintek" u Mladenovu i "Alvag" u Gajdobri, tu je i fabrika za reciklažu guma, koja u potpunosti zadovoljava potrebe Srbije, a u Sirigu dve fabrike za reciklažu elektronskog i električnog otpada.

Međutim kada Vojvođani žele da pravilno odlažu otpad nemaju za to uslova. Opštine koje su u tom smislu napredovale su Vrbas, Bačka Palanka i Kula, dok je Novi Sad poslednjih godina u velikom problemu, jer su gradske vlasti povukle sa ulica specijalne reciklažne kontejnere. Pored toga, u Novom Sadu dodatni problem u sakupljanju otpada predstavlja to što individualni sakupljači skoro 87 odsto reciklažnog otpada sakupe, dok komunalnim preduzećima ostane da sakupe svega 13 odsto.  

Kristina Cvejanov naglašava da bi se ova oblast mogla regulisati Zakonom o socijalnom preduzetništvu, kog Srbija još uvek nema, a preko koga bi sakupljači dobili potrebne uslove za rad, kako bi mogli tim poslom i zakonski da se bave i budu socijalno zbrinuti. Neki pilot projekti su u ovoj oblasti već i napravljeni, kao što je onaj u Pančevu, gde su komunalna preduzeća otvorila otkupnu stanicu, pa sakupljači dolaze tu i prodaju otpad komunalnim preduzećima.

Da se mora urediti status sakupljača slaže se i Igor Jezdimirović, koji smatra da su svi konci u rukama donosioca odluka, koji bi trebali da naprave stabilan sistem reciklaže kojim će neko dugoročnije da se bavi, jer EU nije igra u koju se ulazi nego ozbiljan sistem koji mora ozbiljno da se shvati. Ono što bi Srbiji svakako koristilo je da ima mnogo jasniju zelenu politiku, jer nam dosadašnje plivanje po mutnoj vodi dosta otežava proces primene poglavlja 27 koji se odnosi na životnu sredinu. Podsetimo, Srbija je čak ukinula Fond za životnu sredinu, a nema ni posebno ministarstvo ekologije, jer je ova blast večito šetana od jednog do drugog ministarstva, te se samim tim ovoj oblasti niko ne može potpuno ni posvetiti.

Ovaj tekst proizveden je u okviru projekta "Preuzmi u svoje ruke" koji finansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, a u sklopu konkursa " sufinansiranja projekata proizvodnje iz oblasti javnog informisanja u 2015. godini". Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Ministarstva.