Hiperinflacija: Kako rešiti ekonomsku katastrofu

Ono što su preživljavali Jugosloveni početkom devedesetih, trenutno preživljavaju stanovnici Venecuele.

Oni proživljavaju jednu od najgorih epizoda hiperinflacije zabeležene od Drugog svetskog rata.

Cene su dostigle najviši nivo u avgustu, sa rastom od 65.000 procenata godišnje, kaže Stiv Henke, profesor primenjene ekonomije na Džon Hopkins Univerzitetu u Baltimoru i jedan od vodećih svetskih eksperata za hiperinflaciju.

Pod predsednikomo Nikolasom Madurom, inflacija je oko 150 odsto mesečno, kaže profesor Henke - hiperinflacija je stanje u kom je mesečna inflacija viša od 50 procneta i kada prisutna duže od 30 uzastopnih dana.

Venecuela se na Henke-Krasovoj svetskoj listi inflacije našla prvi put u novembru 2016. kada su cene porasle za 219 odsto i udvostručavale se svakih 18 dana.

• Migranti iz Venecuele beže preko granice sa Brazilom
• Predsednik Venecuele Nikolas Maduro osvojio drugi mandat
• Kriza u Venecueli: Napadi na migrante u Brazilu

Situacija se od tada pogoršavala i usred ozbiljnog nedostatka hrane i lekova, građani su sada prisiljeni da plaćaju svakodnevne namirnice u svežnjima novčanica.

Dok je Venecuela trenutno jedina zemlja na svetu koja se suočava sa hiperinflacijom, do sada je u svetu bilo najmanje 58 takvih epizoda.

U pet najgorih slučajeva, nalazi se i jugoslovenska hiperinflaciona epizoda i to na trećem mestu.

1. Mađarska 1946.

Dnevna stopa inflacije: 207 odsto

Dupliranje cena svakih 15 sati

U Julu 1946. inflacija u Mađarskoj dostila je neverovatnih 41,9 bilijardi odsto, što je najveća hiperinflacija ikad zabeležena.

Kako su se cene udvostručavale svakih 15 sati, šta god da su ljudi imali u svojim novčanicima ujutru, uveče bi bilo dvostruko manje.

Drugi svetski rat izbrisao je 40 odsto mađarskog bogatstva, 80 odsto Budimpešte je unipteno, železničeke pruge i putevi su bombardovani, a vlada je morala da milione u kompenzaciji nakon rata.

Zemlja je nekoliko puta pokušala da učvrsti valutu, tokom čega su stanovnici šrestali da razlikuju novčanice po vrednosti, već su ih umesto toga razlikovali po boji.

Vlada je 1. avgusta 1946. otpočela radikalni program stabilizacije, koji je uključio drastičnu reformu poreza, oporavak zlatnih sredstava u inostranstvu i uvođenje nove valute, forinte, podržane zlatnim rezervama i svetskim valutama. Kada je stupila na snagu, jedna forinta je vredela 400 kvadriliona stare valute.

Inače, kvadrilion je broj 10 iza koga sledi 24 nule.

2. Zimbabve 2008.

Dnevna stopa inflacije: 98%

Dupliranje cena svakih 25 sati

Nakon kontroverznog programa reforme zemljišta, koji je uključivao eksproprijaciju imovine belaca krajem devedesetih, Zimbabve je doživeo oštar pad poljoprivrede.

Situacija je postala gora skupim učešćem u Kongoanskom ratu 1998. i efektima sankcija Sjedinjenih Država i evrospskih zemalja protiv vlade Roberta Mugabe 2002. godine.

Kako je decenija prošla, cene su počele da rastu. U novembru 2008. mesečna inflacija je dostigla 79 milijardi procenata.

Prodavnice su povećavale cene nekoliko puta dnevno. Kolaps ekonomije značio je i česte restrikcije vode i struje, redove ispred banaka i benzinskim stanicama i ogromnu nestašicu hrane u supermarketima.

Mnogi su odlazili u Južnoafričku Republiku ili Bocvanu da kupe osnovne namirnice, a američki dolar i južnoafrički rand defakto su postale valute u zemlji.

Banka rezervi Zimbabvea je 2009. napustila je sopstvenu valutu i usvojla američki dolar i južnoafrički rand kao glavno sredstvo razmene

3. Jugoslavija 1994.

Dnevna stopa inflacije: 65 odsto

Dupliranje cena svaka 34 sata

Treće mesto na ovoj, ne baš slavnoj listi, zauzela je Jugoslavija. Redovi ispred prodavnica, šverc namirnica, goriva, prazni rafovi - ne baš tako davna prošlost za ovdašnje područje.

Zbog raspada države, gubitka jedinstvenog tržišta i konflikata, vlada je počela da štampa novac, kako bi popunila rupe. Nekontrolisani javno tošenje, neefikasnost, korupcija i sankcije Ujedinjenih nacija 1992. i 1993. pojačali su problem.

Početkom 1994. cene su mesečno rasle za 313 miliona procenata. Ljudi su žurili da potroše novac čim prime platu - mnogi su robu kupovali u susednoj Mađarskoj. Obeshrabreni pokušajima kontrole cena, poljoprivrednici su zaustavili proizvodnju. Dileri novca mogli su se sresti po ulicama.

Kao način za smanjenje socijalnog nezadovoljstva i pregovaranje o prestanku sankcija UN-a, predsednik Slobodan Milošević je na kraju pristao da usvoji novu valutu - novi dinar - uz podršku zlata i deviznih rezervi.

4. Nemačka 1923.

Dnevna stopa inflacije: 21 odsto

Dupliranje cena na svakatri dana i 17 sati

Kraj Prvog svetskog rata 1918. Nemačku je ostavio sa ogromnim dugovima i troškovima obnove. Vlada je počela da štampa novčanice u nacionalnoj valuti, marki, kako bi ojačala valutu i platila dugove.

Kako je sve više novčanica štampano, njihova vrednost je padala. Ali najveća kriza je stupila nakon što je Nemačka propuštala plaćanje dugova 1923, što je dovelo do toga da francuske i belgijske trupe zauzmu dolinu Rur, nemačku industrijsku centralu, da traže isplatu u teškim sredstvima.

Oktobra 1923. mesečna inflacija dostigla je 29.500 odsto - a cene su se duplirale na svaka tri-četiri dana. Za veknu hleba, koja je u januaru te godien koštala 250 maraka, u novembru je trebalo izdvojiti 200 milijardi maraka. Ljudi su plate pakovali u kofere.

Nastale su i anegdote koje ilustruju dramatičnu situaciju: jedna osoba je ostavila kofer bez nadzora da bi kasnije saznao da je lopov ukrao kofer, ali ne i novac; otac je otičao u Berlin da kupi cipele, ali kada je stigao mogao je za taj novac da naruči samo šolju kafe i kupi povratnu kartu do kuće.

Kasnije te godine vlada je uvela novu valutu, rentenmarku. Cene su stabilizovane i kasnije su i nemački poverioci pristali na restruktuiranje ratnih dugova.

5. Grčka 1944.

Dnevna stopa inflacije: 18 odsto

Dupliranje cena na svaka četiri dana i 6 sati

Na grčku ekonomiju dosta je uticala okupacija tokom Drugog svetskog rata. Već su se osećale posledice nekoliko napada krajem 1940. godine, pre nego što je zemlja zauzeta u proleće 1941.

Okupatori su uzimali sirovine, stoku i hranu, a vlada je bila primorana da prihvati troškove okupacije.

Pad poljoprivredne proizvodnje doveo je do velikih nedostataka hrane u gradovima i perioda poznatog kao velika glad. Smanjenje poreza doprinelo je povećanju inflacije, koja je u novembru 1944. dostigla vrhunac od 13.800 odsto mesečno.

Iako povećanje cena nije bilo toliko intenzivno kao u posleratnoj Mađarskoj ili Nemačkoj, napori za stabilizaciju Grčke su trajali duže. Posle oslobođenja u oktobru 1944. godine, vlada je tokom osamnaestomesečnog perioda tri puta pokušala da stabilizuje cene, pre nego što je postigla određenu stabilnost kroz fiskalne reforme. kredite i novu valutu.