"Dojče vele" prenosi priču tada desetogodišnjeg Mana Helenrajnera iz Minhena koji je neposredno pre toga sa porodicom prebačen u drugi logor.
Mano Helenrajner hoda uspravno. Ovaj 84-godišnjak pozdravlja posetioce pred svojom kućom u bavarskom Metenhajmu, osamdesetak kilometara istočno od Minhena. Na stepeništu su okačene fotografije na kojima on nemačkim predsednicima Kristijanu Vulfu i Joahimu Gauku pokazuje svoj zatvorenički broj iz Aušvica: Z 3526. Z znači "Zigeuner" (Ciganin).
"Broj svi žele da vide", kaže on i podiže rukav.
U noći sa 2. na 3. avgust 1944. je raspušten "Ciganski logor" u okviru Aušvica. Muškarci, žene i deca su gušeni u gasnim komorama, a tela su spaljena. Istoričari iz Muzeja Aušvic sada su otkrili da je u toj noći umrlo najmanje 4.000 ljudi, a ne 2.900 kao što se do sada pretpostavljalo.
Mano Helenrajner je sa roditeljima i sestrom neposredno pre toga premešten u koncentracioni logor Ravensbrik. Izgubio je brojne rođake u Aušvicu: "Rođake i njihovu decu, tetke i moju siromašnu baku, koju sam toliko voleo - i ona je ugušena gasom." Ubijeno je ukupno 36 članova njegove familije.
Njegova majka je imala i jevrejske pretke. "Ja sam pravi mešanac", kaže on. Iz majčine porodice je umrlo više od 100 ljudi.
U Aušvic ovaj 84-godišnjak više ne putuje jer ga to opterećuje. Kada ga preplave sećanja ponovo čuje krike iz koncentracionog logora. "Kada su deca umirala, majke su vrištale. A onda su ih oni uzimali i jednostavno bacali na gomilu", seća se brutalnog režima logorskih stražara.
Njegov rođak i on, u to vreme osnovci, nosili su mrtve, uključujući i jedno malo dete. "Video sam glavu", kaže Mano. Vidi je i danas. Leševi su bili nagomilani. "Gomila mrtvih je bila visoka kao moj plafon", kaže.
Kada su članovi njegove porodice bili u vozu za premeštaj iz Aušvica, lokomotiva je krenula natrag u pravcu krematorijuma. Svi su glasno vrištali. "Mislili smo da će nas ugušiti gasom", objašnjava Mano. A onda je voz ipak krenuo u prvobitnom pravcu. Preživeli su duboko disali, zvučali uzbuđeno. "Mama i tata, svi su vrištali. Tako nešto se nikada ne sme ponoviti!", kaže Mano.
Stalno prekida samog sebe: "Uopšte se ne može ispričati kako je zaista bilo u Aušvicu, u koncentracionom logoru. Bilo je mnogo gore nego što vam pričam."
S jedne strane bi rado sve zaboravio, ali sve se stalno vraća. Njegova supruga govori o noćnim morama u kojima je imao skoro neljudske krike.
Herman Mano Helenrajner se zbog toga aktivno angažuje protiv zaborava. Održao je brojna predavanja, često pred školskim razredima kako bi "mladi Nemci znali šta smo pretrpeli u koncentracionim logorima i da je to bio zločinački sistem". Neki učenici su plakali, neki su aplaudirali, jedna devojčica ga je jecajući zagrlila. Za svoj rad je primio orden za zasluge.
.jpg "Sa Cetinjskog foruma upućen poziv Vladi Crne Gore da podrži rezoluciju o Srebrenici")
Komentari 2
Indijanac
A ponavlja se svakog dana u raznim oblicima, nad raznim ljudima, na raznim mestima i sa raznim ciljevima...
PORAJMOS - holokaust nad Romima.
Autonomaš
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar