Nema ekonomskog osnova za povećanje penzija

Piše: Živan Lazić

Međutim, stručnjaci koji prate državnu makroekonomsku politiku imaju drugačije mišljenje.

Drugi prioriteti

Predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović smatra da bi bilo korisnije eventualni višak u državnoj kasi uložiti u izgradnju infrastrukture kako bismo bili privlačniji privatnim investitorima, a njihova potonja ulaganja otvorila bi nova radna mesta i tako dodatno doprinela budžetu. Profesor Dragan Đuričin je direktan i ukazuje da je neophodno prekinuti sa populističkom politikom zasnovanoj na rastu penzija i državnih plata.

Čelnik Saveza ekonomista Srbije Aleksandar Vlahović primećuje da se ne može sav teret reformi prebacivati na buduće generacije, već deo cene mora snositi i danas aktivni naraštaj. Čak je i ministar za finansije Dušan Vujović, koji važi kao ozbiljan kandidat za premijersku funkciju, osetio potrebu da relativizuje Vučićevu refleksiju, istakavši da se, "mada su plate i penzije veoma niske, ne možemo pružati izvan gubera".

Ekstremno niska zaposlenost

Još uvek aktuelni premijer nije nepripremljen natuknuo o povećanju penzija. Prethodno je Savezni zavod za statistiku promenio oficijelan način registrovanja zaposlenosti, pa je osim 1.940.000 građana Srbije u radnom odnosu, među uposlene uvrstio i seljake, one koji sami sebi, obično roditeljskom zaradom, uplaćuju penziono osiguranje, ali i osobe koje se, prema anketama o radu, izdržavaju u sivoj ekonomiji. Jedino tako se moglo doći do cifre od tri miliona radnika.

Međutim, izaslanik Međunarodnog monetarnog fonda Djejms Ruf je podsetio da je i "tri miliona zaposlenih malo za državu od sedam miliona stanovnika". Kratkom opaskom, gost, na koga se u Srbiji gleda zatamnjenim sočivima, prikazao je dramatičnost naše situacije. Pojasnićemo detaljnije.

Penzionom fondu svi zaposleni uplaćuju 26 odsto bruto zarade. Ali, ukupna uplaćena svota nije dovoljna za isplatu svih penzija; manjak je čak 220 milijardi dinara na godišnjem nivou. Nadoknađuje se iz budžeta i za tu dopunu izdvaja 26,2 odsto javnih prihoda.

Čak 37 odsto svake penzije nije iz uplata aktuelno zaposlenih, već iz državne kase. Otprilike, 155 miliona evra se svakog meseca iz državne kase preliva u penzije. Ogromna svota koja itekako ograničava izdvajanja za druge potrebe, naročito za ulaganja u infrastrukturu.

Isplata iz budžeta

Pre nepopularnog snižavanja penzija većih od 30.000 dinara, budžetskim novcem se nadoknađivalo čak 48 odsto svote neophodne za isplatu penzija. Ovaj trošak je toliko opterećivao budžet da se, počev od 2008. godine, kada su penzije povećane čak četiri puta, do 2015. godine, država prosečno godišnje samo za isplatu penzija zaduživala 500 miliona evra.

Ruf je ukazao na koren penzionih, ali i drugih problema. Naš penzioni sistem, kao i državni penzioni sistemi u evropskim državama, počiva na takozvanom Bizmarkovom modelu.

Neophodno je da broj uplatilaca bude bar trostruko veći od broja korisnika. Kako se u nas poslednjih sezona isplaćuje oko 1.748.000 penzija mesečno, neophodno je da bude 5.250.000 uplatilaca, zaposlenih. I nekako napibirčenih tri miliona je malo za standardno funkconisanje sistema.

Reforma penzionog sistema

Naravno da je nemoguće da od 7,1 miliona stanovnika čak 5,25 bude u radnom odnosu. Broj dece i starih je bar 40 odsto ukupnog življa. Tu dolazimo do drugog važnog korena naših nevolja, demografskog kolapsa.

Slične, mada ne ovoliko drastične situacije penzioni fondovi evropskih zemalja su rešili putem nekoliko sukcesivnih reformi samog penzionog sistema, što i nas očekuje. U naš sistem, nasleđen iz socijalističkih vremena, ugrađene su sve beneficije idealističkog društva, istovremeno punjenje fonda je izloženo udarima koji su nas zadesili poslednjih decenija, ali i višedecenijskom problemu drastičnog pada nataliteta.

Rešenje podrazumeva krupne promene, a takvi potezi teško da mogu proći bezbolno po mnoge socijalne slojeve. Budimo realni, nema ekonomskog osnova za povećanje penzija. Tačnije, neophodno je učiniti krupne dorade kako bi u nas državni penzioni sistem uopšte opstao.